Šta je to organska hrana i u čemu se takva poljoprivreda razlikuje od konvencionalne? Da li sjenički sir, srpski ajvar ili leskovačke paprike mogu da se okite tim prestižnim znakom?
Od kada organska hrana domaćih poljoprivrednika sve lakše pronalazi put do potrošača, uveravanja stručnjaka da su takvi proizvodi kvalitetniji od onih koje inače kupujemo postala su sve glasnija. I dok evropsko tržište vapi za organskom hranom, postavlja se pitanje koliko je prosečan srpski potrošač uopšte informisan o njenim osnovnim karakteristikama. Znanje naših sugrađana o organskoj hrani završava se, pokazuje istraživanje „Politike”, uglavnom na definiciji da su to zdrave namirnice proizvedene bez upotrebe pesticida i drugih hemikalija. Stručnjaci, međutim, ističu da proizvođači moraju da ispune i niz drugih uslova u uzgajanju kako bi neka hrana mogla da ponese epitet zdrave, organske.
– Uslovi za otpočinjanje ovakve proizvodnje izuzetno su strogi. Da bi zemljište dobilo sertifikat za proizvodnju organske hrane, potrebno je da najmanje tri godine ne bude tretirano hemikalijama, a dozvoljena je jedino upotreba stajskog đubriva. Zemljišta i farme moraju da budu izolovane i daleko od otpadnih voda ili polena genetski modifikovanih useva. Važno je i da voda za navodnjavanje i vazduh budu kvalitetni – objašnjavaju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.
Najveća dilema proizvođača je kakvo zemljište odabrati. Stručnjaci objašnjavaju da ne postoje tačno određene lokacije u Srbiji za organsku proizvodnju i da je čak 80 odsto zemljišta plodno tle za ovakve useve. Na svakoj parceli koja ispunjava opšte uslove mogu se proizvoditi organski proizvodi. Potrebno je, ipak, udaljiti se od fabrika, autoputeva i parcela na kojim se poljoprivredne kulture uzgajaju na konvencionalan način. Povrtari moraju dobro da pripreme i očiste zemljište za ovakvu proizvodnju. Najbitnije je ispoštovati period konverzije, odnosno vreme potrebno da se sa standardne proizvodnje pređe na organsku.
Da li proizvođač ispunjava sve uslove procenjuje ovlašćena sertifikaciona organizacija, na osnovu čijeg izveštaja se izdaje odobrenje.
– Proizvođačima organskih proizvoda nije potrebna dozvola Ministarstva poljoprivrede da bi se bavili organskom proizvodnjom. Ali, moraju da zaključe ugovor sa jednom od ovlašćenih sertifikacionih kuća koje kontrolišu i sertifikuju organske proizvode – kaže Jelena Milić, savetnik za organsku proizvodnju u Ministarstvu poljoprivrede.
Površine pod organskom proizvodnjom povećane su četiri puta u odnosu na jun prošle godine. Prema nezvaničnim podacima, zasadi organskih kultura prostiru se na oko 350.000 hektara, ali nije poznato koliko je onih koji se bave ovim poslom.
Preciznih podataka nema jer pored sertifikacionih organizacija koje imaju ovlašćenje od Ministarstva poljoprivrede (i koje mesečno dostavljaju podatke o zasejanim površinama) postoje i one koje u Srbiji rade „na crno”.
To ukazuje da je i ovo tržište već podleglo malverzacijama i da je sve više neovlašćenih, stranih sertifikacionih kuća koje nude svoje usluge potencijalnim proizvođačima. Pojedine su, istina, renomirane, ali izbegavaju da se registruju pravdajući se komplikovanom procedurom. Neke su u postupku za dobijanje dozvole, ali većina, u suštini, izbegava dodatne troškove i zapošljavanje domaćeg kadra, a u neobrađenim srpskim oranicama i neukim proizvođačima vide veliku šansu za zaradu.
Proizvodi koji su dobili sertifikat označavaju se oznakom „Organski proizvod”. Uslovi su strogi, ali u Srbiji se širi mreža ekoloških zadruga za proizvodnju. Samo u Vojvodini postoji nekoliko udruženja organskih poljoprivrednika i proizvođača.
Dok nutricionisti tvrde da organska hrana ima istu nutritivnu vrednost kao i ona koju svakodnevno kupujemo, stručnjaci objašnjavaju da je zdravija. Oni kažu da organska hrana ne sadrži aditive, dok se u neorgansku dodaju veštački zaslađivači, boje i arome.
– Istraživanja su pokazala da organska hrana sadrži oko 63 odsto kalijuma, 73 odsto gvožđa i čak 125 odsto kalcijuma više nego proizvodi dobijeni konvencionalnom poljoprivredom – objašnjava Branko čičić, predsednik fonda „Organska Srbija” i dodaje da zbog toga organska hrana ima znatno više vitamina i minerala.
I dok se pogrešno veruje da su organski plodovi 100 posto prirodni, ne tako krupni i primamljivog izgleda kao oni koji se tretiraju hemikalijama, to zapravo uopšte nije tačno. Postoji poduža lista preparata koji mogu da se upotrebljavaju, a koji, tvrde upućeni, ipak ne narušavaju prirodne karakteristike. Dozvoljeno je, objašnjavaju hemičari, korišćenje niza fungicida (sredstva za zaštitu bilja) koji su na bazi organskih materija, kao i preparata koji se dobijaju od biljaka, kakve su neven i kadifica. Među organskim proizvođačima je naročito popularan „blauvit” fungicid, koji sadrži bakar, ali koji se brzo i lako razgrađuje i uopšte ne prodire u plod, naravno ukoliko se ne prska u vreme cvetanja. Organsko povrće i voće se, stoga, po izgledu malo razlikuje od standardno uzgajanog.
U Srbiji su se devedesetih godina zvanično pojavili prvi proizvođači organske hrane, a trend rasta se u poslednje vreme intenzivira. Najviše se gaje povrće, voće i žitarice, većina organskih proizvoda se izvozi. A kako je proces proizvodnje skuplji i komplikovaniji, to se održava i na cenu. Organski proizvodi su kod nas i do 40 odsto skuplji u odnosu na produkte konvencionalne poljoprivrede.
Malo je poznato da se priča o organskoj hrani ne završava na zelenišu i hlebu. Postoji organsko meso, sir i mleko, ali u Srbiji gotovo da nema onih koji bi se upustili u tako zahtevnu i skupu proizvodnju. Za stoku je potrebno obezbediti organsku hranu, voditi računa o kvalitetu vode, o materijalima od kojih se prave objekti za te životinje. Na organske čvarke ili kobasice srpski potrošači, ipak neće čekati još dugo, budući da su pojedini stočari već počeli da gaje svinje mangulice na potpuno prirodan način.
Možda će i srpski brendovi, poput kajmaka i sira moći da postanu organski, ali tek kada se uzgajivači krava, ovaca, koza opredele da od početka do kraja procesa proizvodnje ispune ove uslove.
Kupac treba da zna i da prepozna organski proizvod. Danas se termini poput eko, bio, organik koriste i za proizvode koji nisu proizvedeni metodama organske proizvodnje.
– Domaći sertifikovani organski proizvodi moraju da budu obeleženi oznakom „Organski proizvod”, kodom ovlašćene organizacije i prepoznatljivim nacionalnim znakom – objašnjava Jelena Milić.
Osim toga, potrošači bi valjalo da obrate pažnju kako im neko ne bi poluproizvod prodao kao organski. Jer, kako nalažu propisi, kulture koje se uzgajaju na zemljištu koje još nije očišćeno od hemikalija moraju da imaju oznaku koju verovatno još niko nije video – „Proizvod iz perioda konverzije”.
Ivana Albunović – Jelica Antelj – Stefan Despotović
