Foto: MOHAMED MESSARA/EPA
Potpuni laik misli da su zemlje Severne Afrike više manje slične. Specijalno ako je posetio neke od njih, na primer Egipat ili dosadnjikavi Tunis. Monotoni peščani pejsaži, pomalo maslinjaka, urminih palmi, po koje magare ili kamila, pretpostavlja se da tako izgleda krajolik i u Maroku. Ovakva predstava je potpuno pogrešna!
Mislim da nigde na svetu nisam video više različitih boja, oblika, gradova, krajolika i ljudi nego u ovoj zemlji. Svaki grad je druge karakteristične boje, Rabat je žut, Marakeš crven, Fes zelenkast, Šefšauen plav, Tanger beo, drugačije koncepcije i arhitekture, pa čak im se i stanovnici razlikuju, u fizionomijama, stilu oblačenja i manirima.
Nigde na svetu nisam doživeo da ujutru pođem na put sa peščane mediteranske plaže, zaglavim se u snegu planina Atlasa, putujem kamenim klancem koji je probila reka, zatim kroz neonski zelene oranice i završim dan u beduinskom kampu posred prave, filmski žute pustinje. I to sve u jednom danu!
Veliki okrugli, raznobojni bazeni hemikalija za farbanje kože, koji se nalaze iza kožarskih radnji u zanatskom delu medine Fesa, podsetili su me na kutiju vodenih bojica koju sam morao nositi u školu na časove likovnog uz blok br 4. Dok se prisećam prizora nakon nekoliko godina, tako vidim i doživljavam čitav Maroko. Kao gomilu velikih kada, živih, predivnih boja, kroz koje se srećan kao malo prase valjam i putujem radujući se bez izuzetka svakom buđenju, jer novi dan donosi toliko novih doživljaja da čovek više nije siguran u svoje pamćenje, niti u sopstvenu spoznaju realnosti.
Našu posetu kraljevini Maroko započeli smo u neizbežnoj Kazablanki, ekonomskoj prestonici i najmnogoljudnijem gradu. Uz veliku pomoć Holivuda, Kazablanka je postala inspiracija svetskih putnika, moram priznati, potpuno bez zasluge. Možda je taj grad bio privlačan, zagonetan i raznovrstan u neko prošlo vreme, tokom II svetskog rata, kao relativno mirno stecište mnogih migranata i baza belosvetskih špijuna.
U vreme kada su se u „Rikovom baru“ za istim stolom mogli videti oficiri Vermahta i Legije stranaca, lukavi trgovci zašiljenih brkova sa crvenim fesom na glavi, po poslednjoj modi doterana gospoda i skupo namirisane frajle. U doba kada se tamo sve moglo kupiti i prodati, u doba kada se mujezinov glas mešao sa veselim zvucima klavira…
Grad koji danas dočeka putnika, nema bog zna šta da ponudi. DŽamija Hasan II, najveća u Maroku, koja ima najviši minaret na svetu od 210 metara, zaista je impresivna, ali je objekat verske simbolike, a putnik obično u Kazablanku stiže sa namerom da se divi profanom, da uživa u atmosferi grada, da cunja bazarima kojima je šetala Ingrid Bergman, a toga uopšte nema.
Korniš, kilometrima dugačka promenada uz more, prepun je restorana u kojima se može lepo jesti, ali čim se izađe iz njih ponestaje želja da se gradom luta i istražuje. Čak ni Rikov bar nije na originalnom mestu, a enterijer mu nije ni približan onom iz čuvenog filma.
Čitave večeri sam šetao ulicama i trgovima Kazablanke ne želeći da poverujem da se nigde, čak ni u nekom skrivenom sokaku ne događa nešto specijalno, nešto što bi opravdalo renome grada.
Odlomak iz knjige „Bukirano“. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel
