Markiza je bila veoma obrazovana, studirala fiziku i matematiku, objavljivala naučne radove i prevode. Svom prijatelju kralju Pruske Fridrihu Drugom Volter je o njoj napisao da je veliki čovek, sa samo jednom manom – što je žena. Kasnije, zgradu su kupili neki bogati poljski emigranti, tu su se okupljali. Zbog toga je u blizini, na keju Orlean, izgrađena poljska škola – danas Poljska biblioteka i mali muzej dva „pariska Poljaka“, Mickjeviča i Šopena. Osim njih dvojice, ovde su navraćali Lamartin, Žorž Sand, Balzak, Berlioz, Delakroa, List… Šopenova „Herojska poloneza“ komponovana je ekskluzivno za poljski godišnji bal, održavan u ovoj zgradi.
A nekad je u njoj stanovala i Mišel Morgan! Zgradu je 1975. godine kupio baron Rotšild, a od njega, 2010, brat katarskog emira (ko bi drugi!), za 80 miliona evra. Novi vlasnici „prepravljaju“ ova istorijska zdanja tako i toliko da se uzburka čitava javnost.
Lepotom se ističe i zgrada Bretonvilliers, koju je investitor (čije ime nosi) gradio za tržište, kako bismo danas rekli, i to neverovatno daleke 1637! U revoluciji, koja ne jede samo svoju (i tuđu) decu nego sve živo i neživo, ovde su se proizvodile puške. Deo zgrade (s baštama i terasama) srušen je radi izgradnje obližnjeg mosta Sili. Ono što je preostalo proglašeno je 1986. godine za istorijski spomenik.
Na ostrvu su uglavnom stambene zgrade, ali ima i restorana, prodavnica, kafea… I poslastičarnica, sa čuvenim sladoledom berthillon i sorbet, koji smo, naravno, probali iako je taj naš pariski maj bio poprilično hladan, za toplu odeću a ne za sladoled. I što je najgore, tmuran, toliko da su fotografije amatera unapred osuđene da propast!
Ostrvo je dobilo ime po Luju IX (1214-1270), jedinom francuskom kralju koji je proglašen za sveca. Sklon kontemplaciji, često je dolazio da čita i da se moli na ovom tihom mestu, koje nije bučno ni danas, mada je u samom centru Pariza, na nekoliko koraka od Latinskog kvarta i Bulevara Sen Mišel na levoj obali Sene, i ulice Rivoli na desnoj.
I na ovom ostrvu podignuta je jedna crkva. Zove se Sveti Luj, ali nije građena u vreme ovog kralja – sveca, već mnogo kasnije. I mnogo dugo – od 1652. do 1765. godine, sa enterijerom, pretežno, iz XVII veka. Ima divna drvena vrata ukrašena anđelima, a i veliki gvozdeni sat, iz 1741. godine. Gledana spolja, visoka je i uska, da ne kažem tanka, ali unutra je iznenađujuće velika i impresivna.
A sad o jednoj slučajnosti! Baš dok sam se pripremala da napišem ovaj tekst, saznadoh, iz lista „Danas“, da se na ostrvcetu s blagom- rodila gospođa Suzan Depre, majka Marka Nikezića! Posle nekoliko dana, još jedno otkriće: na Sen Luju je stanovao Sreten Marić, čovek od sveta i erudita, veliki znalac književnosti, istorije umetnosti i filozofije. Nagrada za najbolju knjigu eseja nosi njegovo ime.
Spomen-ploča za njih nema – zasad.
