Teško da se danas možete osvrnuti oko sebe u Beču a da ne ugledate neku Klimtovu zlaćanu sliku: na vazi, muzičkoj kutiji, magnetiću za frižider, šolji za čaj, kafu, tacni… Trebalo je da prođe šezdesetak godina od njegove smrti da Gustav Klimt u svom gradu dobije mesto koje mu pripada, da od njegovih slika i slave mnogi udobno žive. Pre četrdesetak godina slučajno sam u kafe šopu palate Belvedere iskopala reprodukciju “Poljupca” i zaljubila se u sliku na kojoj nije bilo imena autora. Tokom olimpijade u Sarajevu moja ćerka je posetila izložbu Klimta Gustava i ponosno mi donela katalog i ime autora. U istorijama umetnosti ga još nije bilo. A danas, čini se da Beč postoji zahvaljujući njemu.
U februaru ove 2018. navršilo se 100 godina od smrti umetnika koji je tako živ i važan i danas, oko čijih dela se sude države, čija slika Adele Bloh-Bauer je dosegla najvišu cenu na berzi umetničkih dela 2006 godine, 135 miliona dolara. Oko njega se pletu priče, pišu romani, snimaju filmovi. Za čim tragaju toliki umetnici?
Gustav je bio dete iz predgrađa, iz Baumgartena. Otac – siromašni češki graver, majka – pevačica i igračica, drugo od sedmoro dece. Neimaština. Božić bez hleba, prerane smrti dece, stalna seljakanja.
Svetla tačka – škola za primenjenu umetnost. Od oktobra 1876. četrnaestogodišnjak provodi dane u atelju škole. Brat Ernst će mu se ubrzo pridružiti. Oni će po završetku škole razumeti vreme koje dolazi, udružiće se, osnovati atelje sa još jednim prijateljem i udovoljavati brojnim porudžbama carstva koje je živelo u punom sjaju: konstruisan je ring, prvi gradski krug, građene su palate, industrija se razvijala i cvetala, čeličane su nicale, nova klasa je nadirala, htela bogat život koji ne sledi obrasce aristokratije.
Akademski realizam je bledeo a u antičkim junakinjama/junacima pronalažene su nove iskre života, lepota tela, pokreta koji izražavaju zadovoljstvo, erotika…. Uživanje i raskoš spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta postali su simboli novog vremena. Klimt se sjajno uklopio.
