Foto: Branko Vasiljevic
Uporedio ga je sa italijanskim jezerima smatrajući da je lepše od jezera Komo, i dodao, još pod utiskom ratnih strahota: „a potpuno sam siguran da sadrži manje mrtvih tela, bar ljudskih bića“. Tačno četrdeset godina kasnije, genocid u Ruandi ga je surovo demantovao. I danas su prirodne lepote Ruande u senci priče o tragediji jednog naroda.
Na nekoliko kilometara od granice sa Ugandom, idući prema Gisenjiju, letovalištu na severnom delu jezera Bukavu, naišli smo na prvi memorijalni kompleks genocida, koji je izvršen nad manjinskim narodom Tutsi. Iz okoline ovog grada, iz većinskog naroda Hutu, potekli su inspiratori promišljene i okrutne igre smrti.
U poređenju sa drugim stratištima širom Ruande, u kojima se broj žrtava kretao najmanje od četrdeset hiljada – a ukupno je stradalo oko milion ljudi – kompleks u Bureri čuva uspomenu na dvadesetak žrtava, ali ubijenih posebno okrutnim načinom, zarđalom motikom, da se ne bi, kako je govorio jedan od izvršilaca zločina, „trošila municija na bubašvabe“.
Danas se Ruanda pokazuje posetiocu kao zemlja pomirenja, na kome rade međunarodni, tako plemenski sudovi, iako se neki od zločinaca još uvek nalaze na slobodi u okolnim zemljama. Stanovništvo se vratilo običnom životu, uključujući i svakodnevni dobrovoljni rad u korist lokalne zajednice na održavanju puteva, ulica i parkova.
Posebno u glavnom gradu, Kigaliju, koji je možda, jedna od najlepših afričkih prestonica. Još uvek je u trendu hotel „Hiljadu brežuljaka“, simbol nekadašnjeg prosperiteta i stradanja. Moderne zgrade duž širokih bulevara nikle su na ruševinama grada koji je bio devastiran pre dvadeset pet godina.
Od aprila do jula 1994. godine, Kigali je bio epicenter mahnitog ubijanja. Sto dana je trajao lov na Tutse ali umerene pripadnike Hutua na njegovim ulicama. Ubijani su samo zato što su etnički bili drugačiji, uključujući i žene i decu, svim mogućim sredstvima, najčešće mačetama.
Žrtve su se raspadale na ulicama; psi su se otimali o leševe. Iz plitkih grobova rasutih širom grada prikupljeni su i sahranjeni u Memorijalnom centru genocida na obodu prestonice. Ogromni betonski blokovi kriju tela oko 250 hiljada žrtava, uglavnom neidentifikovanih.
U okviru Memorijalnog centra nalazi se i izložbeni prostor posvećen genocidu sa posebnim delom koji se odnosi na stradanje dece. Takođe, predstavljeni su i primeri izvršenih genocida u dvadesetom veku, koji kao takve priznaje međunarodna zajednica: Holokaust, Namibija, Jermenija, Kambodža, Bosna.
Izložbeni prostor organizovala je britanska neprofitna organizacija za izučavanje i sprečavanje genocida, Aegis trust. Ovaj prostor bio je zatvoren kada smo posetili Memorijalni centar, ali i šetnja između betonskih blokova, koje pokrivaju ostatke žrtava, dovoljna je za razmišljanje i preispitivanje; što bi Latini rekli: o tebi je ova priča.
