Foto: Wikipedia/ Diego Delso
Danas je 22. juli posebni datum još od 1452. godine kada su po legendi ribari na hridi ispred Perasta Gospu pronašli. Klizimo barkom po srebrnom ogledalu zalivu „Nevijeste Jadrana“ ka ostrvu Gospa od Škrpjela ili od hridi kako vam je lepše.
Promiču pored usamljene bele palate prčanjskih kapetana i gospara sa izlizanim skalama koje čuvaju neke davne tajne minulog vremena.
Od petnaestog veka do danas ni ratovi ni potresi nisu prekidali današnju feštu eto 567 puta. Zove se fašinada i ime potiće iz italijanske reči koja označava traku ili vrpcu baš kao što su povezane barke koje jedna za drugom svake godine na današnji dan okićene i pune kamenja klize od Perasta kao ostrvu. Tako je i nastalo to čarobno mesto veličine oko 3.000 kvadrata i to prvo potapanjem ratnih brodova kao plen bokeljskih junaka iz bitaka sa Turcima a kasnije kao dug i vera prema Gospi koja im je pomogla da prežive nevere, brodolome i oluje dalekih mora i okeana.
Ti vekovi oličeni u stradanjima i bolestima su danas u zbirci zavetnih pločica kojih ima oko 2.500 i koje kao zahvalnost danas plene pažnju furešta koji stižu modernim kruzerima u Kotor iz celog sveta. Ovaj predivni hram ostavlja ljude bez daha baroknom magijom slikara Tripe Kokolje, goblenom Hijacinte Kunić koja je svoju kosu umrsila anđelima u svili i kadifi… Ima mnogo toga što se ovde može videti i naučiti ali vam to sve reči neću. Ovo se mora videti i doživeti individualno i vlastitim receptorima.
Svakako da je ovo bokeljsko sveto mesto te posebne sorte Južnih Slovena koji su ovde opstali vekovima bez obzira na verske ili nacionalne razlike koje dok nisu prepoznate čine period od sedamnaestog do devetnaestog veka zlatnim dobom procvata kulture, umetnosti i sve opšteg napretka.
Danas pravih Bokelja nema puno i predstavljaju kategoriju pred kojom budućnost nije svetla. Boka Kotorska je tipičan primer multikulturalnosti gde se uvek sreće problem identiteta i to kako nas drugi vide a ne kako mi percipiramo sami sebe. Biti istinski Bokelj znači ne pripadati nijednoj opciji koja nas deli – nacionalnoj ili verskoj. Moramo biti nešto drugo, samosvojstveno u različitosti pripadanja. Ako taj duh još postoji, onda ta njegova energija dolazi do punog izraza upravo na Gospi od Škrpjela.
I zato je doživljaj dubok i ličan jer na ovom malenom otoku nisu samo poređane relikvije prošlosti. Kada kročite na taj kameni brod koji plovi obavezno zavirite u prodavnicu uspomena i pod tim svodom srešće te ljude koji su živa replika duha koji je Bokelje održao kroz vekove. Dragana i Damir Musić će vas darivati hrišćanskom dobrotom i dušom naših južnoslovenskih predaka i pokazati vam da su neki vrednosni sistemi večni uprkos našoj efemernosti.
Kada budete napuštali ovaj kameni brod, poklonite se Gospi, ali i ovim divnim ljudima da bi ponovo došli, a trudim se da to nikada ne zaboravim.
