Foto: Privatna arhiva/Branko Vasiljević
Sam je tako nazvao mesto u kome je kupio kuću. Ime mesta zbunjuje; iako u prevodu znači: crno ostrvo, ono se nalazi na obali Pacifika. Njegovo ostrvo – da bude izolovan dok piše, da se skloni u ilegalu kada su čileanske vlasti zabranile komunizam, da sačuva ljubav sa Matilde Urutia. Okruženo crnim stenama na obali okeana. Završni stihovi u poemi Canto General bili su njegova oporuka: „Drugovi, sahranite me u Isla Negri/ ispred mora koje poznajem i onih divljih /stena i talasa koje moje izgubljene oči/ neće se vratiti da vide“. Canto General je tu napisana, 1949. godine, kao izraz pesnikove pobune protiv kolonijalne dominacije nad američkim kontinentom. Isla Negra se često nalazi u njegovim pesmama, a Matilde u najlepšim ljubavnim sonetima.
Do Isla Negre stižemo auto-putem Del Sol, koji vijuga kroz dolinu reke Maipo; ovde su najbolji čileanski vinogradi. Reka sa Anda donosi minerale i napaja vinograde, a sunce i težak rad doprinose fami čileanskih vina. Zadržavamo se u obalskom gradiću San Antonio, manjom kopijom Valparaiza. Ali ovde su kuće rasute po brdima, dok svi u Valparaizu žele da imaju pun pogled na okean pa kuće beže u visinu, sa haotično naslaganim spratovima. Takva je i Sebastijana, Nerudina kuća u Valparaizu.
Kuću u Isla Negri Neruda je kupio 1938. godine i stalno je širio, namećući svoje fantazije arhitektama. Ona ja danas i veliki brod i kula njegovog detinjstva i skrovište zbirki školjki i insekata i štala za drvenog konjića „sa tri repa“ i bar sa imenima preminulih prijatelje urezanim u tavanske grede i skrovište važnih i nevažnih stvarčica čije ga je skupljanje činilo radoznalim detetom. „Sve stvari pune su moje duše“, napisao je u jednom sonetu. Detinja duša pesnikova skriva se u isto toliko predmeta i u Sebastijani, koju smo posetili prethodnog dana.
I dvorište je fantazija: lokomotiva, morski konjići, spušteno sidro, drveni trouglasti zvonik sa zvonima koja su eho okeana, barka spremna za plovidbu. Neruda je umro septembra 1973. godine, nekoliko dana posle instaliranja fašističkog režima u Čileu, pod nerazjašnjenim okolnostima; prvobitno je bio sahranjen na opštinskom groblju u Santjagu u tuđoj grobnici; tek posle dvadeset godina ispunjena je njegova oporuka. Na grobu Nerude i Matilde urezani su simboli sunca i mora, a u granitnom monolitu i ex libris pesnika: riba u obručima globusa okruženog njegovim prezimenom. Iznad je jarbol sa zastavicama; njih dvoje još uvek plove.
Jer ispred je ta surova obala sa kamenom glavom pesnika na jednoj steni i nemirni okean stopljen sa predelom, koji ih odnosi nekuda daleko.
