Foto: Pixabay / NGDPhotoworks
Sa druge strane, iako nema statistike dostupne za Britaniju, samo tri odsto muškaraca u Sjedinjenim Državama uzeli su prezime svoje supruge, pokazuje jedna studija iz 2016.
Za Nika Bleka, odluka da uzme prezime svoje supruge nakon sklapanja braka prošle godine bila je deo šireg nastojanja da iznova definiše porodični identitet.
„Nikada nisam naročito bio vezan za svoje rođeno prezime Irli“, kaže on. „Deo sam jedne složene porodice – braća i sestre, svi imamo različita prezimena. Za mene porodica nije vezana za ime. Moja supruga, sa druge strane, potiče iz male porodice i za nju je važno da sačuva svoje prezime“.
Iako je Nikov otac bio zatečen kada mu je sin spomenuo ideju o promeni prezimena, prvobitni odgovor bila je ćutnja da bi kasnije usledila pozitivna reakcija. Zbog ovoga ga kolege njegove supruge i prijatelji zovu „modernim muškarcem“.
„Malo je tužno da gubite nešto što ste nosili sa sobom deo života“, kaže on. „Ali sada, kada koristim prezime Blek, iskreno osećam da sam venčan“.
Za Nika su stereotipna očekivanja da će žena automatski po stupanju u brak uzeti prezime svog muža samo zabrinjavajući trend ideje o posedovanju. „Cela praksa je toliko arhaična“, kaže on.
Rakel Robnet, profesorka psihologije na Univerzitetu Nevada, sprovela je pre dve godine studiju o tome kako se menja percepcija muškaraca kada žena uzme njihovo prezime. Rezultati su, možda iznenađujuće, odražavali rodne norme.
Muškarci čije su supruge odlučile da zadrže svoje prezime posmatrani su kao „plašni“, „pokorni“ i kao manje moćni u vezi.
„Žene se doživljavaju kao snažnije ako zadrže svoje prezime, a mi smo bili šokirani stereotipima o rodnim odnosima kada su u pitanju muškarci“, kaže Robnet.
„Proći će dosta vremena dok muškarci počnu da uzimaju prezimena svojih žena jer su heteroseksualne tradicije tako duboko usađene. Verovatnije je da ćete videti ljude koji se okreću od braka, nego što pokušavaju da reformišu samu instituciju“.
Za 60-godišnjeg Marka Kašna njegovo rođeno prezime Polak bio je predmet podrugljivost pola njegovog života. Rođen je kao Mark Polak – što je pežorativni naziv za poljske imigrante u SAD . Kada se pre 20 godina oženio sa Megan uzeo je njeno prezime.
„Moje prethodno prezime bilo je toliko apsurdno i breme za mene da sam jedva čekao da se izbavim tog tereta“, kaže Mark. Svi rođaci su anglicizovali prezime u Polok, ali ne i moj otac koji je ponosno nosio prezime do kraja života. U školi sam uvek bio Polak i to me je zaista duboko potresalo, ništa pozitivno me nije vezivalo za to prezime. Kad smo se venčali, osećao sam smislenim da uzmem ženino prezime. “
Reakcija Meganine porodice na odluku njenog supruga bile su pomešane.
„Isprva su mislili da se šali“, kaže Megan. Ali što sam više razmišljala o tome, više mi se svidela ideja. Moja porodica ima duboke korene u Nju Džersiju a u mojoj porodici nije bilo nijednog muškarca. Dakle, prezime bi umrlo da sam ja promenila svoje.“
Adam Kustura, rođeni Britanac, upoznao je svoju sadašnju suprugu Arnesu tokom života u SAD. Nakon što su se venčali, preselili su se u Veliku Britaniju sa supruginom ćerkom iz prvog braka.
„Brak kao institucija je tako staromodan, ali smo mislili da ćemo ga donekle modernizovati tako što ću ja uzeti Arnesino prezime. Ona je iz Bosne i tamo ima čvrste veze, pa sam poželeo da uzmem njeno prezime koje nosi i njena ćerka kako bismo zaista bili prava porodica. “
Prezime Kustura je, u stvari, prezime Arnesinog očuha koje je usvojila u svojim ranim 20-im. „On je na mnogo načina oblikovao moje detinjstvo i moju ličnost“, kaže ona.
„Kada je Adam odlučio da ga uzme, napravili smo puni krug, jer smo uspeli da stvorimo sopstveni porodični identitet.“ Bilo je tu i problema, Adam je morao da promeni svoje britansko prezime Kros i upiše bosansko Kustura pa su ga neretko pitali poput svakog imigranta: „Odakle ste“?
Za neke muškarce odluka da uzmu prezime svoje žene je stvar estetike. „Šau je zvučalo mnogo hladnije od mog dotadašnjeg prezimena Morli“, kaže Čarli Šau.
Supruga Žad i ja, smatrali smo da je tradicija po kojoj ona prihvata moje prezime staromodna, pa smo želeli da izrazimo stav protiv toga.“ Ipak, kada je uzeo suprugino prezime, Čarli je otkrio više o svom porodičnom identitetu.
„Moj deda je u stvari učinio isto – Morli se prezivala njegova supruga, i uzeo je to prezime, imajući u vidu da je bio Grk a u tom periodu, nakon Drugog svetskog rata, bilo je predrasuda prema Grcima“, kaže on . To je podstaklo Čarlija da uradi DNK test i uđe u trag svom grčkom nasleđu – porodici Aspioti.
„Otkrio sam čitavu porodičnu granu oca, za koju nismo ranije znali. To je dovelo do velikog otvaranja moje porodične loze i pronalaska pra-pra-pradede koji je bio bacač noževa – i to kažu najbolji u Evropi ”, kaže on.
Stručnjaci upućuju na zaključak da je iz ovih primera jasno da je odluka muškarca da uzmu prezime svoje žene više stvar nijanse nego protest protiv patrijarhalnih sistema ili reakcija na izbor žene da zadrži svoje prezime.
„Ljudi se uvlače u tradicije koje nemaju uvek mnogo smisla“, kaže Mark. „Kada nas je sveštenik na kraju našeg venčanja nazvao gospodin i gospođa Kašn, ljudi su uzdahnuli i pomislili da je napravio strašnu grešku. Činjenica je da ljudi trebaju biti slobodni u donošenju sopstvenih odluka“.
Kako Arnesa dodaje:“ Žene bi trebalo da rade ono što smatraju da je najbolje za njih. Ako želite da uzmete prezime svoga muža, to je u redu, ali isto tako je u redu da on uzima vaše“.
Tradicije u svetu
U kanadskom Kvebeku žene od 1981. moraju da zadrže devojačko prezime. Od 1983. tokom velikih feminističkih demonstracija u Grčkoj važi zakon koji od žena zahteva da zadrže prezime.
Francuskoj tradicija zadržavanja prezimena traje još od 1789. kada je donesen je zakon koji Francuzima zabranjuje korišćenje bilo kojeg drugog prezimena osim onog koje im je pripalo rođenjem. Žene u Francuskoj ne mogu legalno da zamene devojačko prezime nakon udaje, ali oba supružnika smeju, uz svoje prezime, da dodaju i prezime svog partnera.
Slična situacija je i u Italiji od 1975.
U Belgiji je zakon vrlo strog i prezime nikada ne sme da se menja, dok je u Holandiji ženama dopušteno da uzmu prezime muža, ali samo u određenim situacijama.
Koreji i Maleziji ne postoji zakon koji zabranjuje uzimanje prezimena, ali se u tim zemljama zadržavanje svog prezimena smatra tradicijom.
S druge strane, u Japanu je promena prezimena obavezna. Od parova se zahteva promena nakon što stupe u brak, pa čak 96 odsto Japanki uzima prezime muža, dok zanemarljiv procenat muškaraca uzima ženino prezime.
I u SAD sve više žena zadržava prezime. Tako danas 30 odsto Amerikanki zadržava svoje prezime – pokazuju ankete.
