Foto: FreeImages / Emilija Uzukauskiene
Sve na svetu ima smisla samo ako ti pomaže da se nađeš tamo gde treba da se nađeš.
Putovanje kući je komplikovano. Uvek je jednostavnije kretati se pravolinijski. Ali šta da se radi ako te prav put odvodi tamo gde uopšte ne nameravaš da odeš? U tom slučaju veoma je važno stati, okrenuti se i poći na drugu stranu… tamo gde te čekaju.
Može i bez okretanja. Nemojte se čuditi ako se u tom slučaju nađete u zadnjici, iz koje se više nikada nećete izvući.
A sve je počelo tako što sam sedeo u moskovskom klubu u predgrađu, i na zidu tačno naspram mog lica visio je plakat: mladić uredne frizurice odlučno gura od sebe čašicu votke. Ispod plakata ja stajao potpis: „S pederima ne pijem!“
Momci su kupili pivo i seli pored samog ulaza, a minut kasnije u bar je sa ulice uletela raščupana devojka s veštačkim repom kovrdžave kose. Imala je visoke jagodice i jarko našminkane kapke.
Osmotrila je lokal, a onda prišla našem stolu.
– Gde je DŽimi Hendriks?
– DŽimi Hendriks?
– Da. Gde je on?
– Zakasnila si, draga. DŽimi Hendriks je umro.
– Kako?
– Predozirao se heroinom.
Pre no što se ispostavilo da devojka misli na bluz-kafe „DŽimi Hendriks“, mi smo još neko vreme razgovarali u tom stilu. Neko joj je čak kupio pivo.
Devojka je sela pored mene:
– Ti si Moskovljanin?
– Ne baš. Više sam „lada“.
– Baš-baš nisi Moskovljanin? Šteta… a ovi?
– Ovi su Moskovljani.
– Kako onda ne znaju gde je „DŽimi Hendriks“?
Devojka je rekla da je rodom iz Dušanbea, a po nacionalnosti je Uzbekistanka. Momke je zanimalo šta znače reči „Dušanbe“ i „Uzbekistanka“.
– S vama je prijatno. Bezbedno… Imate li još mnogo para?
– Šta će ti „DŽimi Hendriks“, draga? Ostani ovde.
– Ne. Ja hoću u „Hendriks“.
– Napolju je kiša.
– A u „Hendriksu“ je danas koncert.
Devojka je bila prelepa. Azijatkinja… kao iz plemena Asteka… tankog struka i punačkih usnica.
– Šta ti slušaš, draga? Slušaš li grupu Lenjingrad? Voliš li Šnura iz grupe Lenjingrad?
– Ne podnosim.
– Draga, žao mi je što moram ovo da kažem, ali ti si budala.
– Ti si… Kupi mi još piva.
Zatim su momci dugo pričali o svojim poznanicima, ja sam ćutke slušao, a tanana astečka devojka iz Dušanbea je nestala. Možda je po kiši krenula u bluz-kafe „DŽimi Hendriks“ na koncert.
Niko se nije uzbudio zbog njenog nestanka.
Jeste li primetili koliko ljudi u metrou rešava ukrštenice? Tačnije, s kako izbezumljenim izrazima na licu oni to rade?
Neko vreme sam čak mislio da sam nešto propustio i da se sada za rešene ukrštenice dobija gomila novca. Ispostavilo se da nije reč o novcu. Putnici-erudite prosto ne žele da gledaju oko sebe. Da primećuju druge ljude. Da ih puštaju u svoju pulsirajuću glavu.
Ono čime sam se bavio u poslednje vreme bilo je iz iste priče.
Ponekad u životu mora nešto da se dešava. Ponekad ne treba da se dešava ništa. Čitave protekle godine u mom životu dešavalo se NIŠTA. To je bilo dobro.
Iz knjige mASIAfucker, prevod Natalija Nenezić, izdavač Arhipelag
