Foto: Pixabay Jörg Peter
Vodič je oko glave imao u neuredni turban vezanu šarenu maramu, a pod dugačkim nosom neizbežne brkove ispod kojih su se u stidljivom, kasnije širokom osmehu žuteli veoma veliki zubi. Svetla haljina na njemu bila je mnogo kraća nego u drugim arapskim zemljama.
Obično galabeja seže do članaka, ali ova „džalabi“, završavala se tik ispod listova njegovih mršavih nogu, čiji su ostatak prekrivale debele dokolenice i mokasine bez pertli. Preko haljine nosio je sivkasti sako, ali najupečatljiviji detalj bio je ukrasni debeli pojas oko struka, izvezen u raznim bojama sa tokicama od metala, za koji je bila zadenuta poveća kriva nožina, izuzetno filigranski urađenih korica i interesantne drške od životinjske kosti. Bila je to „đambija“, kao i brkovi, neizbežni ukras, statusni simbol i ponos svakog jemenskog muškarca.
Ono što će nam taj dan učiniti savršenim, bio je slučaj da se naša poseta preklopila sa zvaničnom diplomatskom posetom sada već pokojnog venecuelanskog predsednika Huga Čaveza. Zato je sve što smo toga dana trebali videti, unutrašnjost već pomenute blistave džamije i Narodni muzej bilo zatvoreno za posete „običnih“ ljudi.
Čitav dan posvetili smo istraživanju i šetnji kroz Medinu Sane. Nikada nisam video nešto na taj način lepo, bar ne u arhitekturi. Svaka zgrada bila je ukrašena kao svadbena ili rođendanska torta, braonkastih zidova od pečene cigle ili od debelog naboja i belih krovova i ukrasa oko prozora i vrata, uvek različitih geometrijskih formi i šara.
Beli ukrasni i istovremeno izolacioni i vodootporni materijal, pravi se mešanjem kreča, alabastera, belanceta i ljuski od jaja. Jednom kada se stvrdne i uglača, ta smeša postaje nepropusna i veoma čvrsta. Stanovnici Jemena su pod uticajem Mavarskog dizajna, koji su doneli iz Magreba nakon velikih islamskih osvajanja, postali virtouzi ukrašavanja zgrada tim materijalom. Prozorska stakla često su u vitražima, ali taj prizor nakićenih višespratnica koje vas okružuju i osećanje da ste u nekoj džinovskoj poslastičarnici, neću nikada zaboraviti.
Čitavo prepodne prošlo nam je u lutanju gradom, a onda smo u jednom narodnom restoranu potražili okrepljenje. Zapušteni restoran bio je poznat po dobroj i svežoj ribi koja se sprema unutar vrelih keramičkih ćupova. Uz njihove užarene unutrašnje strane, slažu se ribe koje ubrzo budu dobro pečene spolja, a ostanu mekog i ukusnog mesa iznutra.
Ribu smo jeli prstima, direktno sa drvenog poslužavnika, kao i jemensku verziju pride – hrskavog turskog hleba. Primetio sam da muškarci iz restorana nestaju u zadnje prostorije i ubrzo se vraćaju oteklog obraza. Tako su obrazi, pardon, po jedan obraz Jemenaca izgledali kada bi u njega nabili loptu od lišća.
Očigledno je bila reč o njihovom omiljenom opijatu, vrsti blage stimulativne droge koja se zove kat. O katu pišu sve knjige koje se bave Jemenom, kat preko 80% muškog stanovništva konzumira često, a preko 60% muškaraca svakodnevno!
Odlomak iz knjige „Bukirano“.Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel.
