Foto: Georg Tedeski
Pevamo „Un golpecito, na’ mas“ (samo još jedan udarac, ništa više), omaž Horaciju „El Negro“ Hernandezu, kubanskom bubnjaru koji je sarađivao sa muzičarima kao što je Santana, i koji se snažno oslanja na kubansko muzičko nasleđe, gradeći na njemu sopstveni izraz. Zapravo je taj još jedan udarac (beat) ono što je savremeno u ovom muzičkom modelu, a što ga potpuno pomera i čini izuzetno neobičnim za izvođenje, uz sve sinkope koje već sadrži kubanska muzika. Posle trosatne radionice mi se čini da znam manje nego što sam znala pre nje, ali ova malodušnost se leči odmorom.
Ali, odmor će doći tek nakon Otvorene scene (Open stage party), na kojoj nastupamo sa sopstvenim projektom „Rikataka, novi balkanski ritam“ i pesmom „Uči me, majko, karaj me“. Ono što mi možemo da ponudimo ovoj raznorodnoj, internacionalnoj grupi je balkanski melos i neparni ritmovi, jer, i kada ih sviraju, interpretirani su u džez maniru, nikada sa akcentom i temperamentom koji mi nosimo. Sat vremena pre nastupa (a petnaest minuta posle poslednje radionice), vežbamo sa ruskim kolegama, Zarinom Kogaj i Aleksom Ostapenkom, da bi izveli nešto zajedno.
Oni donose aranžman za telesne perkusije koji je omaž radu Pitera Stavruma Nisena, a mi dodajemo pevanje.
Na Otvorenoj sceni kolaž najrazličitijih umetnika: Martina Jordan, koja izvodi drevnu švedsku pesmu u kombinaciji sa starim turskim ritmom, usulom, od 60 osmina (što može da vas podseti na kilometarske indijske ritmove), Sofi Buše izvodi deo iz fantastične muzičke predstave Soleo, koja pokretom i muzikom priča priču savremenog čoveka, između kompjuterskog stola i TV ekrana, Matijas Vis i Korine Šmidiger iz Švajcarske izvode vrlo pitku , pop, džezi pesmu, koja priča o ozbiljnim temama („Ne klasifikuj me u kutije i fascikle“), a švedski duo Piter Lagergren i Koni Janson plešu, pevaju i zasmejavaju nas do suza svojom ozbiljnošću. Različitost ideja i pristupa je izjednačena sveobuhvatno blagonaklonim aplauzom publike.
Drugi dan, nakon jutarnje joge, započinjem radionicom Stavrum Nilsena „Igre, improvizacija i ritmovi“, koji je jednako duhovit i zabavan kao i na sceni.
Prvo uspostavlja komunikaciju u grupi i na taj način „pegla“ različite nivoe znanja i sposobnosti učesnika. Fascinira me socijalni aspekat telesne muzike (zapravo ljudi i zajednica koja se njome bavi): bez takmičenja, upravo kao pravi boalovski socijalni teatar, uključuje svakog u grupu i omogućava mu da da ono što može da ponudi. Sigurno da ovaj duh dolazi i od velikog Barbe iz Brazila, koji je stvorio čuvenu grupu Barbatuks (Barbatuques). Igrajući se, dodajući delić po delić, po jedan ritmički element, stvaramo prefinjenu ritmičku sekvencu.
