Foto: Stanislav Milojković
Čim sam, posle desetak i više godina, kročila na Baš čaršiju, nagonski sam potražila čevabdžinice (koje inače nisu moje omiljeno mesto) i sa pet ćevapa ušuškanih u toplom somunu, krenula mirnim i umivenim sokacima. Pratili su me neki stari, nikad zaboravljeni mirisi.
Od Olimpijskog, razdraganog i blještavog Sarajeva, preko uznemirenog grada koji je uzalud demonstrirao protiv rata, do poratnog Sarajeva koji nisam skoro ni videla, jer sam dane provodila u konferencijskim salama u kojima se raspravljalo o BiH.
Sad sam odlučila da se ponovo upoznamo. Sarajevo i ja. U početku je išlo teško.
Vozeći me od aerodroma do hotela koji se smestio uz Baš Čaršiju, pored stare dobre „Evrope“, taksista je morao da mi objašnjava svaki deo grada kroz koji smo prolazili, jer sam od silnih novih velikih građevina, a i od uzbuđenja, malo šta prepoznavala. A onda je na scenu stupio Amir, stari prijatelj, koji mi je pomogao da se izborim sa zbrkom u glavi.
Odvezao me je prvo na Bjelašnicu, znajući da je to bilo poslednje mesto na kome sam bila uoči samog rata, u danima kada je Bosna, opirući se, ipak pukla. Bio je početak marta 1992.
Onda smo otišli u Tunel spasa, spomenički kompleks koji svedoči o najtežim danima za građane Sarajeva, koju su bili pod opsadom srpskih snaga 1425 dana. Kada se rodila ideja o prokopavanju tunela, grad je bio u potpunom beznađu – bez električne energije, grejanja, tekuće vode, sa nedovoljno hrane i lekova.
Oni koji su u tom beznađu pokušavali da pretrče aerodromsku pistu koja je bila pod kontrolom UN i pređu na teritoriju vojske BiH, morali su da računaju na snajper. Pa ko preživi.
Posle kopanja ispod dve kuće sa dve strane aerodromske piste, ručno, bez ikakvih mašina, dva kopača su se srela 30. jula 1993, posle četiri meseca i četiri dana.
Bili su na pet metara dubine ispod aerodromske piste, u tunelu dugom 800 metara, visokim 1,60 metara i širokim jedan metar. Toga dana Sarajevo je dobilo jedini ulaz i izlaz iz grada sve do kraja rata.
Tunel spasa, zajedno sa muzejskom postavkom (pored ostalog stolica na kojoj se preko šina u tunelu prevozio Alija Izetbegović), sada je najposećenije turističko mesto u Sarajevu.
