Foto: Branko Vasiljević
Putnici su, pošto su mesecima putovali kroz pustinju Taklamakan, kroz ovu kapiju ulazili u novi, nepoznati svet.
Naravno, njeno ime je simbolično, jer je reč o prolazu Jumenguan, nedaleko od današnjeg Dunhuanga, koji je bio granični punkt preko koga su prolazili, pored drugih trgovačkih karavana i oni koji su iz centralne Azije nosili žad, najcenjeniji kamen kineskih careva.
Ovde su se se susretala dva ogranka puta svile, od Kašgara razdvojena pustinjom. Onim koji s juga obilazi Taklamakan, preko Hotana, došao je Marko Polo. Ja sam došao severnim putem, preko Turpana. On je iz Dunhuanga, koji se tada zvao Saču l „Grad peska“, otišao na sever Kublaj Kanu; ja sam nastavio prema Ksianu, koji se nekada zvao Čangan i kao carska prestonica bio početak puta svile.
Jumenguan prolaz danas je ruševno utvrđenje, izbrazdano udarcima vetrova i zasuto peskom, na granici dve pustinje l Taklamakan i Gobi. Pored njega su ostaci velikog zida dinastija Han, koji je trebalo da sprečava nadiranje plemena iz centralne Azije. Nekoliko stotina kilometara dalje počinjao je mnogo poznatiji – Veliki kineski zid, sagrađen kasnije od ovog.
Dunhuang je bio jedna od glavnih stanica na putu svile, gde su se karavani snabdevali pred prelazak kroz pustinju (u kojoj se, kaže Marko Polo, „ne može naći ništa za jelo“). Danas je to grad koji se pomalo haotično modernizuje. Pustinja Gobi se nadvija nad njim i preti da ga proguta.
Poseban sastav okolnog peska, međutim, stvara fenomen „pevajućih dina“, koje privlače turiste za poseban vid „surfovanja“ po njima, uživajući u „muzici“ koje pesak i vetar proizvode. U maloj depresiji, usred peščanih dina, nalazi se biser prirodne kič estetike – Jezero polumeseca, mikro oaza sa jezercetom, taoističkom pagodom i vrtom, sve skupa manje od pola hektara. Oduvek je tu, a posebna ruža vetrova onemogućava pesku da je savlada.
Nedaleko od Dunghuana vekovima je skrivana tajna najočuvanijeg i najlepšeg kompleksa budističkih hramova u Kini, izdubljenih u peščanoj obali – Mogao pećine ili „Pećine hiljadu Buda“. Ukupno ih ima 492, sukcesivno su građene hiljadu godina, počev od polovine četvrtog veka naše ere.
Otkrili su ih strani istraživači centralne Azije početkom dvadesetog veka. Na svetlost dana je izneta neverovatna kolekcija skulptura obojenih različitim bojama, zidnih murala, knjiga i svitaka, kaligrafija i slika na svili. Ali, isti oni koji su otkrili su ih i opljačkali! U Britanskoj biblioteci, među papirima koji su obeležili istoriju civilizacije, skoro sam video Dijamantsku sutru, najstariju štampanu knjigu na svetu iz 868. godine, a Britanskom muzeju sliku Bude na svili iz desetog veka, koje su odnete iz Mogao pećina.
Kažu da se budističkom svešteniku l zna se ko je to bio i zna se kada l 364. godine, u ovoj klisuri na suncu ukazalo hiljadu svetlucavih Buda, što ga je podstaklo da iskopa prvi hram. Kada izadjete na sunce iz beskrajnog niza pećina, i vama će pred očima lebdeti hiljadu svetlucavih Buda.
