Foto: Tihomir Popović
Izvor katarze na obali jezera čije su okruženje još Gete, Gotfrid Keler i Henri DŽejms posmatrali kao teatar. Čim sam međutim krenuo iz starog grada da se nađem sa Mihaelom, svojim saputnikom i kolegom, shvatio sam neostvarivost naše zamisli. Oblaci tog aprilskog dana nisu bili hermelinski velovi na vrhovima Alpa, već gusti, brašnjavi zidovi magle pred očima putnika. Planina nije bilo. Zavesa je bila spuštena, predstava otkazana. Naša katarza u alpskom pozorištu morala je da čeka neki drugi dan.
Nađosmo se na železničkoj stanici. Kuda sad?
Retka prilika zajedničke slobode nije smela da propadne. Pogled mi pade na vozni red: za nekoliko minuta polazio je voz za Sankt Galen. Moć naših misli: u imenu grada nazvanog po isposniku koji je pre 1.400 godina propovedao među Alemanima čuh eho ranog srednjeg veka, zveckanje oružja i šum odora varvarskih velikodostojnika, romor grada sa drevnim skriptorijumom i jednom od najstarijih biblioteka na svetu. Eho Umberta Eka.
Starog eruditu Mihaela, hajdelberškog doktora filozofije, nije bilo teško ubediti: odlučismo da otputujemo za Sankt Galen.
Platih povratnu voznu kartu i uzeh na brzinu iz otvora automata dva papira. „Predalpski ekspres“ Lucern – Sankt Galen već je bio spreman za polazak. Odjurismo do perona i čim zauzesmo mesta, voz zatvori vrata i krenu. Mogli smo samozadovoljno potapšati jedan drugog po ramenu.
U tom trenutku pogledah papire koje sam uzeo iz automata: moja skupo plaćena vozna karta nije bila među njima. Kada smo potrčali ka peronu, ona očigledno nije još bila ni odštampana. Jedan od papira u mojoj ruci bila je karta koju je neki putnik pre mene zaboravio.
Švajcarki kondukter uskoro uđe u vagon i došeta se do nas u maniru imućnog seoskog domaćina. „Karte, molim!“ „Moram nešto da Vam ispovedim…“, počeh ja izokola svoju priču koja mi je već unapred zvučala kao klasičan izgovor. Očekivao sam da mi se kondukter nasmeje u lice i naplati kaznu. „Znam, ostavili ste bilet u automatu.“, prekide me on. Već sam mislio da se ruga unapred naslućenom izgovoru, kad on nastavi. „Pozvali su me iz Lucerna i rekli da je neko zaboravio voznu kartu na stanici. Sve je u redu, možete da putujete sa nama, pa se javite kolegama kad stignete u Sankt Galen“, objasni mi kondukter i nastavi da radi svoj posao.
Bili smo dirnuti: i Mihael, Nemac poreklom i kulturom, naviknut na pravolinijsko i pokatkad nepopustljivo shvatanje društvenih normi, i ja, dete kulture u kojoj je predstavnik već i najmanjeg autoriteta dahija i klasni neprijatelj. Jasno nam je bilo šta se dogodilo.
