ilustracija Foto: wikipedia/ irina slutsky
„Tri decenije pošto je taj automobil u čiju se pouzdanost i izdržljivost sumnjalo, proizveden u državi koja više ne postoji“, piše grčki novinar, „ja počinjem da sumnjam da je posle propasti tamošnje automobilske industrije izgubljeno nešto izvanredno, kao što su jednostavnost konstrukcije i niska cena“.
Stari žuti „jugo 55“ novinar je za 2.000 evra kupio od belgijskog penzionera srpskog porekla, i dao još 2.850 evra za popravke, servis, osiguranje i drugo.
Međutim, auto se pokvario već na putu iz Belgije ka „zvaničnom startu“ u Minhenu.
Popravku je na putu obavio Turčin, Jiksel Avčiturk, i rekao da je “ ‘jugo’ sjajan primer, izgrađen za mehaničare stare škole poput njega, a ne za računarske stručnjake koji trostruko naplaćuju samo da bi povezali auto s uređajem za dijagnostiku“.
Dva sata kasnije, motor je oživeo i nagovestio da je u stanju da pređe 1.300 kilometara od Nemačke do Srbije, kroz Austriju i Mađarsku.
„Iskustvo vožnje ‘jugom’ na nemačkim auto-putevima jedinstveno je: Nalazite se u malom, laganom i sporom vozilu koje za ostale vozače ne postoji – potpuno su ravnodušni prema njegovoj zastarelosti“, piše novinar.
Ali, na sporednim putevima situacija se drastično menja: dok „jugo“ prolazi kroz sela i male gradove, vozači i prolaznici ga pozdravljaju osmesima, mahanjem i „beskrajnim pravljenjem ‘selfija’ što čine uglavnom vozači kamiona sa istočnoevropskim registracijama, kao da vozimo zlatni ‘Meklaren P1’ „.
Na početku putovanja je „najveća brzina ‘juga’ s naporom bila 105 kilometara na sat, indikator goriva je bio ‘crven’ uprkos punom rezervoaru, zbir buke od vetra i guma je bio tragičan, dok se potrošnja goriva lako mogla porediti s ‘poršeom 911’ – dostizala je 12,8 litara na 100 kilometara“.
Ali, nekim čudom se situacija poboljšavala tokom putovanja, te je još pre dolaska do Beča maksimalna brzina porasla na znatno iznad 130 kilometara na sat.
Ali, „smrad benzina u kabini nije nestao“, piše autor i navodi da je to bio čest problem „juga“, kao i to što se oseća svaka neravnina na putu i svaki trzaj svakog od delova vešanja i prenosnog mehanizma.
Pojavili su se i drugi problemi: iznenadno povremeno paljenje lampice upozorenja na punjenje akumulatora, otpadanje kablova radija, a potom i ispadanje zvulčnika, klimanje unutrašnjeg retrovizora i lom naslona sedišta vozača.
„Na sve ostalo nema pritužbi. Sve je radilo savršeno“, piše grčki novinar.
Zbog gužve na glavnom putu ka Budimpešti, temperatura motora „juga“ je dostigla opasnu, a auto se potom na sporednim putevima mučio da pretekne još sporija vozila.
„Jugo“ je odahnuo tek u dugačkoj koloni na granici Srbije, gde je tokom dugotrajnog čekanja imao vremena da se ohladi.
U Srbiji, piše novinar, „u domovini ‘juga’, naišli smo na njegove rođake jer tamo još postoji duboka ljubav prema njemu, iako je bio ozloglašen zbog nerazumno brzog rđanja i zbog gadnih ‘dečijih bolesti’ „.
“ ‘Jugo’ po savremenim bezbednosnim standardima nije pouzdan automobil i nema, u najmanju ruku, podnošljiv kvalitet, ali na svoj način pokazuje svoju jednostavnost“, piše grčki novinar.
Posle veoma naporne 10-satne vožnje od Minhena, na putu ka Beogradu se po kiši i susnežici pokazalo da brisači vetrobrana, kočnice i gume „juga“ u današnje vreme nisu dorasli zadatku.
Napokon, po dolasku u Kragujevac, gde je nekada proizveden, tokom „očajničke potrage“ za hotelom u kojem je grčki novinar rezervisao prenoćište, „jugo“ je jedva išao uz sve veće probleme s motorom koji je ponekad radio s dva, ponekad s tri cilindra, a na svakom semaforu se gasio bez razloga.
Sledećeg jutra, iako „odmoran“, „jugo“ više nije upalio.
Pojavio se „lokalni heroj, majstor Aleksandar, okoreli automehaničar“ – nekadašnji radnik „Zastave“ s pratnjom svojih prijatelja. Zaprepašćeni pričom o putovanju „juga“ čak od Belgije do Kragujevca, bacili su se na motor, kočnice, kablove, vešanje i „izveli svoje čarobne trikove“.
„Jugo“ je još jednom proradio posle opsežne dvočasovne popravke uz zamenu niza delova, a sve za manje od 100 evra.
Pred radionicom su se okupili drugi vlasnici „juga“ i čudili se prvobitnoj ideji grčkog novinara da svog pokloni gradskoj upravi Kragujevca jer, kako su mu rekli, ne samo što ih je tamo mnogo, nego im je „cena gotovo smešna – ne više od 600 evra“.
Šta je konačna sudbina žutog „juga“ ne piše u članku na sajtu atinskog dnevnika „Proto tema“.
