Foto: Branko Vasiljević
Kada se iz vidokruga izgubi i poslednji vulkan, na jugu se visoravan pretvara u brdoviti pejsaž sa niskim rastinjem i obradjenim poljima. U njenom centru, na mestu gde se četiri reke spajaju u jednu, izgleda da je oduvek bilo pogodno mesto za grad.
Na obali jedne od njih, Tomebambe, Inke su osnovale grad, ali su ga neposredno pred dolazak Španaca razorile u surovom građanskom ratu, koji je značio i kraj kraljevine. Na razvalinama, Španci su osnovali novi grad, Kuenku (Santa Ana de los Quatre Rios de Cuenca), nazvanu po istoimenom španskom gradu.
Danas je to najlepši grad u Ekvadoru. Osnovan po kraljevim pravilima, sa presekom ulica pod pravim uglom, jasno određenim centralnim trgom oko koga se sagrađene opština, sud i katedrala, a okolne ulice su popunjene prostranim kolonijalnim kućama, sa balkonima, dugačkim prozorima, prostranim holom i dvorištem.
Istorijsko jezgro Kuenke je je tipičan primer kolonijalne arhitekture, koja je očuvana kroz četiri stotine godina i zato je deo svetske kulturne baštine.
Možda nigde u južnoj Americi nema slikovitijeg mesta. Mešavina belih zvonika crkava i plavih kupola Katedrale upotpunjena je živopisnom odećom lokalnih stanovnika sa obaveznim šeširom, koji je i zaštitni znak čola, stanovnica Kuenke (većina stanovnika grada su mestici).
Šeširi su lokalnog porekla – Kuenka je svetski centar proizvodnje belih šešira (lokalno: paja toqulla), koje poznajemo kao „panamske šešire“, a koji nezasluženo nose panamsko ime.
Kvalitet šešira proverava se tako što se savije i provuče kroz prsten, a sačuva oblik. Zato je ovde i njihova cena visoka, i do dve hiljade dolara. U gradu postoje i tri muzeja posvećena šeširima. Utisak slikovitosti upotpunjuje pijaca cveća ispred karmelićanskog manastira, koja je proglašena za najlepšu pijacu cveća na svetu; zaista, ona je jedinstvena, kako po vrstama cveća i biljaka, tako i po cvetnim aranžmanima.
Kuenka ima 52 crkve, za svaku nedelju u godini po jednu. Ispred crkve Svetog Sebastijana nalazi se impozantni krst koji čuva, u istoriji grada znamenitu, priču o ljubavi i smrti.
U doba opštih naučnih otkrića, stigli su francuski naučnici sa ciljem da izmere oblik zemljine kugle i dužinu meridijana na liniji ekvatora, koja je prolazila neposredno pored Kita, glavnog grada zemlje koja je po ovoj liniji i dobila ime – Ekvador.
Da bi izvršila merenje, ekspedicija se našla i u Kuenki, gde se hirurg ekspedicije zaljubio u mladu kreolku iz višeg društva, Manuelu Kesada; gradom se proneo glas da je ljubav obostrana.
Ostavljeni verenik skovao je zaveru. Na koridi, koja se održavala ispred crkve, masa je motkama i kamenicama napala i ubila Žana Senjerga. U Parizu, na pločniku ispred Sorbone, video sam citat Torkvata Tasa – možda ga je i nesrećni hirurg nekada pročitao: „Vreme koje nije posvećeno ljubavi, nepovratno je izgubljeno“. Kao i život.
