Foto: privatna arhiva
Ovde je rođen Hans Makart, omiljeni slikar Franje Josifa: kada su car i carica proslavljali srebrnu svadbu (1897), dekoracija svečanosti poverena je njemu. Na trgu koji nosi Makartovo ime, nalazi se Tancmajsterhaus, jedna od dve kuće porodice Mocart, dugačka i bezlična, kao zalutala iz nekog drugog grada, nazvana tako po jednom od svojih ranijih stanara, učitelju „tancovanja“. Mocart je tu živeo sedam godina, do 1780, kada je odjezdio u Beč. Tu se porodila njegova sestra Nanerl, tu je umro njihov otac Leopold. Ovde je sada jedan od dva Mocartova muzeja. Drugi je u živoj i kitnjastoj Getreidegasse, u Mocartovoj rodnoj kući.
Nanerl je sahranjena na Groblju Sv. Petra, najstarijem u Salcburgu. I najlepšem na svetu, ako je verovati turističkim brošurama. Malo je, uredno, s mnogo cveća i spomenika ujednačene forme, kao da ih je podizao jedan umetnik u jednom dahu. A prvi je podignut još davne, mnogo davne 1288. godine!
Mocartov otac Leopold i supruga Konstanca sahranjeni su takođe u Salcburgu, na Groblju Sv. Sebastijana, kod istoimene crkve, gde je i nadgrobni spomenik Teofrastusu Bombastusu, poznatijem kao Paracelzus.
(O „gospođici Konstanci“ pisala je neumorna i svestrana Isidora Sekulić: da je „divno pevala“. „Ali posle, pokazalo se da gospođa Mocart nema pojma o radu i redu u kući. A gospodin Mocart sve je više zaljubljen u svoju ženu, valjda zato što je neprestano gleda kroz muzičke oblake…“)
Ali vratimo se na Makartov trg.
Salcburg je u Drugom svetskom ratu nekoliko puta bombardovan, ali sve je obnovljeno, svemu je vraćen nekadašnji lik. Važi to i za „Bristol“, hotel sa pet zvezdica, čiju belu fasadu ukrašavaju mali balkoni i crveno cveće. Diči se i time što je prvi salzburški hotel sa strujom (zvali su ga „električni“), ali i podatkom da su među gostima bili car Franjo Josif i Sigmund Frojd.
Samo nekoliko koraka dalje nalazi se hotel „Saher“. Kao na izložbi starog i tradicionalnog spojenog sa novim i modernim, prošetali smo kroz udobne hotelske salone, zagledali tavanice i lustere, nameštaj, cveće, lampe, šare na podovima… I ovaj hotel čuva i pokazuje fotografije svojih znamenitih gostiju “ eno i mog omiljenog pisca, Orhana Pamuka“
Na Makartovom trgu je i Landesteater, Državno pozorište, izgrađeno 1791. godine, sa svega trideset mesta za sedenje, a uz podršku tadašnjeg nadbiskupa Salcburga Koloreda, Mocartovog poslodavca, onog od koga je i pobegao u Beč. Iako je uvek mrzovljni Tomas Bernhard ocenio ovu ustanovu kao „sajam diletantizma“, na fasadi su ispisani naslovi upravo njegove četiri drame premijerno izvedene ovde, na čuvenom Salcburškom letnjem festivalu.
Po Bernhardu, Beč je „hladan i siv“, a Salczburg – “ još gori“. Bernhard će ga u svom autobiografskom petoknjižju opisati kao lepotu „trulu, odvratnu i odbojnu“, kao grad koji ima „perfidnu fasadu“. Ne mareći za to, Landesteater njegove drame ne skida sa repertoara.
