UnsplashPostoji tendencija da se na umetničke, matematičke ili naučene genije gleda kao na potištena bića. Ernest Hemingvej, Emili Dikinson, Edgar Alan Po i Amadeus Mocart, svi oni su bili brilijantni, kreativni, izuzetni umovi, ali su bili tragično skloni teskobi.
Postavlja se pitanje da li postoji direktna veza između višeg IQ i depresije? Za početak, viši nivo inteligencije ne doprinosi nužno razvoju bilo kakve mentalne bolesti.
Međutim zaista postoji određena predispozicija prema pojačanoj zabrinutosti, samokritičnosti i iskrivljenom, obično negativnom, pogledu na svet. U mnogim slučajevima ovi faktori stvaraju idealne uslove za depresiju.
Uz to treba napomenuti da postoje izuzeci. U našem društvu imamo briljantne ljude koji maksimalno iskorišćavaju svoj potencijal ulažući ne samo u svoj život već i u samo društvo. Ipak, mnoge studije i knjige pokazuju ovu jedinstvenu vezu sa depresijom, posebno kod ljudi čije je IQ iznad 170.
Ličnost visoko inteligentnih ljudi
Knjiga “Kreativni mozak” je štivo od velike pomoći za razumevanje načina na koji funkcioniše mozak najpametnijih i najkreativnijih ljudi. Neurolog dr Nensi Andrejasen u njoj pomno demonstrira značajnu tendenciju da genijalci u našem društvu mogu da razviju određene poremećaje: bipolarni poremećaj, depresiju, napade teskobe, a posebno napade panike.
Čak nam je i Aristotel svojevremeno pokazao da inteligencija ide ruku pod ruku sa melanholijom. Genijalci poput Sir Ajzaka Njutna, Artura Šohopenhauera i Čarlsa Darvina patili su od dugih perioda neuroze i psihoze. Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej i Vinsent Van Gog su preduzeli zastrašujući korak okončanja sopstvenog života.
Međutim, uvek je bilo tihih, neshvaćenih, usamljenih genijalaca koji su živeli u svojim malim svetovima. Odvojeni od stvarnosti koja im se čini previše haotičnom, besmislenom i razočaravajućom.
Studije o inteligentnim ljudima
Sigmund Frojd sa svojom ćerkom Anom proučavao je razvoj grupe dece s koeficijentom inteligencije iznad 130. U svojoj studiji otkrio je da ih je skoro 60 odsto na kraju razvilo depresivni poremećaj.
Tu je i proslavljeni rad Luisa Termana, pionira obrazovne psihologije sa početka 20. veka.
Bilo je to 60-ih godina kada je počelo dugo proučavanje visoko sposobne dece. Deca sa IQ iznad 170 učestvovala su u jednom od najpoznatijih eksperimenata u istoriji psihologije. Tu decu su zvali “termitima”. Tek 90-ih godina došlo je do izvlačenja nekih važnih zaključaka iz studije.
Inteligencija – teško breme
“Termiti”, deca Luisa Termana koji su pomenutih 90-ih bili sredovečni odrasli, pokazali su vrlo zanimljive rezultate. Ustanovljena je veza između visoke inteligencije i nižeg nivoa zadovoljstva životom. Doduše, mnogi od njih stekli su slavu i važne pozicije u društvu. Ali mnogi su takođe pokušali samoubistvo više od jednom ili su postali zavisnici od alkohola.
Još jedan značajan aspekt koji otkriva ova grupa ljudi je posebna osetljivost na svetske probleme. Brige im nisu sadržale samo probleme nejednakosti, gladi u svetu ili ratovima. Visoko inteligentnim ljudima smeta egoistično, iracionalno i nelogično ponašanje.
Emocionalne “slepe tačke” inteligentnih ljudi
Stručnjaci nam kažu da visoko inteligentni ljudi ponekad razviju disocijativni poremećaj ličnosti. Oni svoje živote vide spolja, poput pripovedača koji koristi treće lice da vidi sa pomnom objektivnošću, ali bez osećaja da su u potpunosti deo toga.
Ova perspektiva prouzrokuje “slepe tačke”. To je koncept koji je tesno povezan s emocionalnom inteligencijom, o čemu je Danijel Goleman govorio u zanimljivoj knjizi istog naslova. Ta perspektiva prouzrokuje samoobmane, ozbiljne greške u percepciji.
Dakle, ono što visoko inteligentni ljudi često rade je isključivo fokusiranje na ono što nedostaje njihovoj okolini. Stvari koje nisu sinhronizovane, egoistični delovi sveta, svet u koji ne mogu da se uklope. Često nemaju emocionalne veštine da pronađu mir u ovom zbunjujućem svetu.
Još jedna stvar koju možemo da zaključimo o visoko inteligentnim ljudima jeste da im često nedostaje jedno kritično područje: emocije. To nas dovodi do drugog zaključka: možda bi trebalo da dodamo još jedan faktor IQ.
