„Moja deca mi ponekad ni ne govore ništa, samo upiru prstom šta da uradim za njih“, piše gospođa Ana redakciji
Njen život je nekoliko godina bio niz poniženja. Muž i dvoje dece napravili su od nje sluškinju koja će zadovoljiti sve njihove hirove. Gospođu Anu oni muče i oseća da ne može više da izdrži.
U nastavku objavljujemo pismo gospođe Ane i podstičemo vas da podelite svoje mišljenje i sopstvene priče na: redakcija@najzena.rs. Odabrane e-poruke ćemo objaviti na našem portalu.
Moj život je već nekoliko godina pakao. Najgore je to što su to napravili ljudi koje volim iznad svega. Moj muž i dvoje dece tinejdžera uopšte ne mare za moje mišljenje. Za njih, ja sam kućni robot. Kada pokušam da se pobunim, kažnjena sam.
Moj muž dolazi iz tradicionalne porodice. Od detinjstva je vaspitavan u uverenju da je muškarac odgovoran za zaradu, a žena za rađanje dece i služenje. Bila sam svesna toga, ali ljubav je sve zamaglila. Naivno sam mislila da ću ga promeniti. Zato sam mu u svakoj prilici govorila koliko mi je partnerski odnos važan i kako možemo oboje da napredujemo u svemu i rastemo zajedno.
Jedno vreme je zaista bilo tako. Oboje smo radili. Čak sam bila veoma uspešna u svojoj industriji. Međutim, kada sam zatrudnela, sve se promenilo. Rodila sam blizance i to znači mnogo posla. Muž mi je na kraju porodiljskog odsustva rekao da ne može da zamisli da se vratim na posao. Odlučio je da ostanem kući.
Nisam imala snage da se raspravljam sa njim. U svakom slučaju, mislila sam da je na neki način u pravu. Blizanci su još bili mali za vrtić. Nismo mogli da priuštimo dadilju. Zauzvrat, obe bake žive u drugim gradovima, tako da nije bilo šanse da se brinu o deci. Pa sam zaključila da bi bilo prirodno da i dalje budem kod kuće sa decom.
Godine su prolazile. Suprug me je ubedio da bi najbolje rešenje za nas bilo da on nađe drugi posao, a ja ostanem kod kuće. Nisam bila oduševljena. Ali šta sam mogla da uradim? Nisam radila dugi niz godina. Izgubila sam samopouzdanje. U stvari, plašila sam se da li mogu da radim bilo šta drugo osim da menjam pelene, kuvam, čistim.
Sada deca imaju 13 godina. A ja živim u paklu. Ni moj muž ni deca nemaju nikakvog poštovanja prema meni. Za njih sam ja „majka“, ona „stara“ koja sedi kod kuće i prikladna je samo za posluživanje večera. Navikli su da im je uvek sve pod nosom. Kad nešto padne, ja to podignem. Čistim njihovu sobu, iako znam da ne bi trebalo. Jednom sam pokušala da se pobunim. Rekla sam da nisam čistačica i da će konačno početi da vode računa o svom prostoru. Nasmejali su mi se u lice i počeli da se šale da „usluga u ovom hotelu sve gora i gora.
Moj muž nikad nije kod kuće. Radi dva posla jer je tako odlučio pre nekoliko godina. Naravno, kod kuće sebe smatra herojem. A ja za njega samo „sedim kod kuće i mislim da novac se sam zarađuje. Tek godinama kasnije primetila sam kakav je on prostak. Zgodnog, slatkog dečaka koji mi je ukrao srce više nema. Sada je potpuni stranac koji sedi u majici ispred TV-a i razgovara sa mnom ne gledajući me u oči. U svakom slučaju, on govori samo kada nešto želi. Na primer, daj mi kobasicu ili pivo iz frižidera. Ja to uradim. Vrištam iznutra, ali to radim jer koji je moj izlaz?
Pustila sam sebe da budem zaključana kod kuće. Oduzela sam šansu da uradim više sa svojim životom. Sada se samo bojim da se jer znam da moj muž zaista zarađuje ovu kuću. Ali ne znam šta da radim? Koliko poniženja može da izdrži žena?
Podstičemo vas da podelite svoje mišljenje i sopstvene priče na: redakcija@najzena.rs. Odabrane e-poruke ćemo objaviti na našem portalu.
BONUS VIDEO
