Zašto baš svaka od nas treba da se zapita da li je u redu da se dece stave na prvo mesto, da li je to prema njima fer?
„Deca su mi uvek na prvom mestu“, definitivno nije moja rečenica.
Zašto? Zato što je na tom mestu moj suprug.
Njega najviše volim? Ne, najviše volim svoju decu, ali mi je najvažnije da oni odrastu u emocinalno zrele osobe. Takvi će postati samo ako posmatraju naš emocionalno zdrav brak. A to je naše uzajamno poštovanje i ljubav.
Čula sam nebrojeno puta „Pilići će jednog dana odlepršati iz gnezda“. Volela bih da to bude stabilan let, pun samopouzdanja i sigurnosti. I biće. Ali zate li zašto?
Jer sam ja odlučila da ne robujem majčinstvom.
unsplash
Iako je prvobitna ideja bila da ovaj tekst bude suzdržana novinarska tema o toplom odnosu majke i dece, ali sa malo izazovnijim naslovom, odustala sam od toga jer ja smatram da je to za svaku ženu zamka. Sa jedne strane, to bi bilo dosadno, jer kad kažemo „dobra majka“, uglavnom mislimo na neku ženu bez prava na sopstveni život, bez prava na posvećenost partneru, bez prava na dve dnevne kafe posle posla, bez prava da ukućani ostanu uskraćeni za ručak. Mislim da je ovo tema koja treba da se tiče svih nas, pa i mene, pa sam odlučila da iznesem stav da je stvarno potrebno staviti sebe i muža na prvo mesto, da bi deca bila zdrava i srećna.
Sa druge strane, mislim da je važno da izađemo iz tradicionalnog kalupa kako bismo dozvolile sebi da budemo srećne. A ima li šta važnije od toga na ovom svetu?
Decu rodimo, volimo, pazimo, negujemo, kad stanu na svoje noge, odu za svojim životima. A mi ostanemo sa partnerom kog smo sami birali. Ostanemo mi, dva prijatelja, bračna saputnika, koja bijemo razne bitke, prolazimo kroz bračne bure i oluje, lep i ružan rolerkoster života. Naposletku, ostanemo jedno drugom sve, bez prava da se „mešamo“ deci u njihove živote. I to je fer. Jer nećemo imati svoje, ako smo decenimaja živeli njihove.
Zbog toga, ovaj tekst mora biti drugačiji. Ne zbog teksta samog po sebi, već zbog toga što budućnost svih balkanskih žena treba da bude drugačija. I baš zato, hajde da učimo iz situacija „posvećene majke“, koja je davno izgubila svoj život. I hajde da to učinimo ne samo zbog nas, nego zbog svih onih devojčica čiju budućnost određuje svaka naša napisana i izgovorena reč, svako naše ćutanje, skrenuti pogled, odobrenje da mami ne treba ništa, da će mama sve, da mama mora da ustane, da ti skuva, doda, nacrta. Majka hoće, jer voli. Ali majka ne mora.
Pre nego što su na svet došla deca, postojali smo mi. Zaljubili smo se, kupovali užinu zajedno, ostajali smo dugo budni razgovarajući telefonom (koji je tada bio žicom vezan za zid), te smo odlučili da provedemo naše živote zajedno. Mi smo bili početak. Mi smo doneli odluku. Mi smo ostvarili zajednicu. Mi smo započeli brak. A tek onda su došla deca.
Ja odgajam odrasle osobe, a ne decu. Želim da zdravlje mog braka bude primer mojoj deci kako bi znali kako izgleda zdravi odnos prema sebi. Kako izgleda sopstvena sloboda. Kako izgleda srećna majka, žena, sutra baka, koja je volela i bila voljena. Učila svoju decu da je najvažnija ljubav.
Zbog toga mi je suprug uvek na prvom mestu. Znam da će i oni nekome jednog dana biti na prvom i srećni jer majka nije bila sebična i nije mislila da je najpametnija, da svet nije sigurno mesto za njih.
