Neki odrasli ljudi ostaju deca i u sopstvenom braku jer su pod stalnom prismotrom i nadzorom svojih roditelja.
Jedan od važnih preduslova za dobre i zdrave odnose u braku je nesumnjivo psihološka zrelost partnera. Neke osobe rano postoju zrele, dok ima pojedinaca koji tokom celog života ostaju nezrele licnosti. Jedan od znakova psihološke zrelosti je izmedu ostalog i sposobnost da se mladi ljudi u jednom trenutku odvoje od svojih roditelja i zapocnu samostalan život. Naravno, emotivne veze izmedu roditelja i dece ostaju i dalje, ali u jednom drugom obliku, roditelji se cene i poštuju, ali se odluke, planovi i život uopšte vode dalje samostalno. To istovremeno podrazumeva i roditeljsko nemešanje u postupke, odluke i brak svog deteta.
Nažalost, u svakodnevnom životu se dešava da se ove veze sa primarnom porodicom, što zbog ekonomskih, emotivnih ili nekih drugih razloga teško prekidaju, pa onda nastaju oni klasicni problemi i konflikti na relaciji zet-tašta ili snaha-svekrva. Situacija je tim teža ako su oba partnera nesamostalne, nesigurne, odnosno, emotivno nezrele licnosti nesposobne da se otrgnu roditeljskih uticaja, U tom slucaju njihov brak može da se pretvori u stalne rasprave o tome ciji je roditelj rekao ili uradio što neretko dovodi ne samo do psiholoških kriza i „usijanja” u bracim odnosima neko ponekad i do raspada zajednice.
Posebno je teška situacija ako jedan od bracnih partnera ima samo jednog roditelja koji onda zbog usamljenosti ili prevelike želje da ima neku ulogu u porodicnom životu svoje dece i životu uopšte, pocinje da prati i da se meša u brak svoje dece.
Pomoc, saradnja i saveti roditelja su nesumnjivo potrebni i znacajni, ali samo u meri u kojoj sada vec njihova odrasla deca to traže ili ocekuju. Medutim, prevelika emotivna vezanost jednog od partnera (ili oba) za svoje roditelje ometa formiranje i stvaranje njihovo bracnog identiteta, odnosno, cesto onemogucava stvaranje stabilne emotivne vezanosti medu samim partnerima.
Ako izmedu bracnih partnera stalno „stoji” neko od njihovih roditelja, pa ako još i žive zajedno, onda do prave bliskosti medu njima teško dolazi jer je njihov brak pod stalnom prismostrom i nadzorom njenih ili njegovih roditelja. Ovakvi partneri tako ostaju deca u sopstvenom braku, nesamostalni i sputani jer njihovi roditelji sve najbolje znaju, kako se vaspitavaju deca, kako treba rukovati novcem, voditi domacinstvo itd. pošto su oni „vec sve to prošli”.
Medutim, roditelji moraju znati da se sa odrastanjem dece njihova uloga znacajno menja. Ovo tim pre što je osnovni zadatak roditelja pripremanje dece za uspešno osamostaljivanje, odvajanje i ukljucivanje u zajednicu pa i u sopstveni brak. Vezivanjem deteta za sebe oni samo usporavaju taj, inace, normalan i prirodan proces u životu svakog coveka.
Nazjad roditelji ne mogu živeti život svog deteta, svako mora svoj život proživeti sam, te se u odredenom trenutku deca moraju prepustiti sami sebi i dozvoliti im da sami misle, odlucuju, greše, uce i ispravljaju svoje greške onako kako oni to znaju, žele i hoce, bez obzira da li se to dopada ili ne dopada njihovih roditeljima.
