Moja prijateljica je pre par meseci usvojila trogodišnje blizance. Po zakonu, dobila je osam meseci bolovanja. Za to vreme treba da ih upozna i zavoli, da sredi preobimnu papirologiju. Da ih upiše u vrtić i pripremi za još jednu novu promenu. Da nauči da im priprema omiljena jela… Jednostavno, da nauči da je odjednom majka. I to dvostruka!
Moja druga prijateljica je postala majka preslatke devojčice koja uskoro puni godinu dana. I ona je upisana u vrtić jer mama počinje da radi. I njihovo vreme je proletelo previše brzo. One se još uvek upoznaju, navikavaju na nove potrebe, uče da žive jedna bez druge jer će uskoro biti razdvojene po ceo dan…
Godinu dana porodiljskog odsustva, koje novopečene mame dobiju po zakonu, nije dovoljno za sve ono što ta prva godina majčinstva nosi sa sobom.
Osećanja koja se rode kada žena postane majka su tolika i takva da ne mogu da se sabiju u dvanaest (ili osam) meseci kalendarske godine…
Ali zato, kada rodi treće dete, majka bude “nagrađena” sa dodatnih 12 meseci bolovnja (ili “porodiljskog radovanja”, kako bi rekla jedna moja koleginica).
Dve godine kod kuće, u situaciji kada već imate dvoje malo veće dece i koliko toliko organizovan dan, možda i nije baš neophodno. Ta dodatna godina je, meni lično, bila potrebnija kada sam prvi put postala majka i kada nisam znala ni šta ću sa sobom ni šta ću sa bebom.
Ovako, tu dodatnu godinu je dobila moja treća ćerka, koja je i pre rođenja osetila šta znači biti obožavan… Čim je otvorila svoje plave okice ugledala je svet koji joj je već bio na dlanu. Obasipana pažnjom starijih sestara, njoj nisam bila potrebna ja da joj ulivam dodatnu sigurnost.
Bila sam potrebnija prvi put, kada nisam umela da organizujem dan kako treba niti da uradim sve što je neophodno… U stvari, nisam stizala ništa! Učila sam da kuvam iz početka, da peglam minijaturne benkice satima, da zadržavam suze da slučajno ne uznemire bebu…
Učila sam da prihvatam svoja nova osećanja, nove obaveze, nove kompromise…
Da sam tada mogla opušteno da je dojim i negujem još neko vreme, verovatno bi mnoge stvari danas bile drugačije. Možda bi ta, dodatna godina, usavršila i mene kao majku, i nju kao ćerku. Ja bih verovatno bila sigurna da je sve što radim baš kako treba i ne bi me grizla savest što svoje prvo dete tako rano odbacujem od sebe.
A ona… Ona bi možda danas bila puna samopouzdanja. Ako ništa drugo, znam da bi zauvek nosila to vreme koje smo provele zajedno kao jedan divan, samo njen period života…
