Kuva i piše:
Jelena Cocco
Za one u restrikciji ovo je dobar doručak, a za one van restrikcije ili za vreme posta odličan ručak
Koji je vaš omiljeni ručak iz detinjstva? Moj prženi mladi krompirići. Uz zelenu salatu. Nekako su ta dva stizala u slično vreme na pijacu na Banovom brdu, tako da je jedino logično bilo da se zgotove o istom trošku. Pričam o vremenu kad je salata dolazila s’ proleća, sa polja, ne iz plastenika za Božić.
Sećam se, baba i deda (pod babinim uticajem) uzimali su samo mlade roze krompiriće i putericu. Ponekad bi deda pokušao da prošvercuje i neku lollorossusalatu (to su one grgurave, rdjkaste), ali je lepo posle trećeg pokajničkog vraćanja na pijacu da istu zameni i odustao.
Onda smo mi deca dobijali ni malo lak zadatak – da skinemo višak kože sa krompirića. Em je sudopera u kuhinji bila visoka za nas malce, em pod vodom ti okrugli vragolani postanu duplo klizaviji, pa je posao više postajao sakupljanje odmetnutih nego čišćenje. Trebalo je proći inicijaciju kod babe u trajanju od tri sezone dok nam nije otkrila trik sa solju i kesom. Posle toga je bilo samo pitanje ko će brže da očisti pola kile – brat ili ja. Solili smo kao mahniti one proprane krompiriće i onda još mahnitije trljali po kesi sve dok nadzorni organ ne bi aminovao proces. Tad je svečano preuzimala kesu i mogli smo da nastavimo sa igrom. Sve dok ne pozove na ručak.
Da li želite da dobijate notifikacije sa bloga “Hrono kuhinja”?
Pržila ih je u prastarom tiganju, vrlo malom za pola kile krompira, ako mene pitate, ali ja ne znam šta je bilo u tom tiganju što je davalo tako dobar ukus tim krompirićima. Možda činjenica da je bio od kovanog gvoždja, pa se nikad nije prao sapunicom već samo toplom vodom. Sve u svemu, ove moderne, higijenske nonstik verzije ni približno ne daju šmek prženim stvarima. A babini krompirići su bili san snova – svi podjednako hrskavi tako da puknu pod zubima od hrskavosti. I što manji to bolji.
Leblebije (slanutak) su bogate biljnim proteinom i brojnim mineralima i vitaminima. Takođe su odličan izvor vlakana
E sad, odkad smo se preselili ovde, ja mlade krompiriće ne pojedoh. Jednostavno nema. Ni za lek. Nailazila sam po supermarketima neke verzije već polu-kuvanih, koje sam jednom probala i posle prvog zalogaja frknula u đubre. Eto toliko o njima. Da ne pričam da je ovde mlad krompirić veličine dva prsta, tako da da l’ kupio sitniji običan ili te „mlade“, isto ti dođe.
A baš su mi se prijeli pre neki dan. I danas sam, za „odmaram od mesa“ dan odlučila da ispečem leblebije. Gore od ovih italijanskih mladih sigurno ne mogu biti. I za divno čudo, bili su bolji.
Uzela sam otprilike 300 grama skuvanih leblebija – ako naidjete na one džinovske, još bolje. Za to sam napravila „oblogu“ od:
- 5 kašike maslinovog ulja (može i kašika masti ko hoće)
- Dva prstohvata soli
- ¼ kašičice belog luka u prahu
- ¼ kašičice crnog luka u prahu
- ¼ kašičice sušene mirodjije
- ¼ kašičice kajen miksa
Sve sam to dobro izmešala i dobro istrljala leblebije sa tim. U rernu na 200 stepeni, nekih 10 min, ne više, dok ne počnu da budu spolja hrskave, a unutra još uvek meke.
Možete i neki dobar paradajz sos preko toga, ili tahini sos, kako vam volja.Ja sam salatu od paradajza – Đovani je imao samo lollorossu, a nisam se usudila da je kupim, sve iz straha da mi odnekud ne iskoči baba i ne pošalje me nazad na zamenu.
I to je to. Prijatno!
Pogledajte još predloga za jelo sa leblebijama:
