Foto: Vladimir Šporčić
Ni skromnijeg čoveka, ni veće muzičke karijere.
Ovako bismo ukratko mogli da opišemo frontmena grupe Legende Zorana Dašića Dašu (57), koji već 20 godina piše muziku i tekstove za ovaj poznati sastav i sa njima nastupa praveći sve to vreme neprekidnu turneju po Srbiji i šire. Osim toga, poslednjih deset godina, od ukupno tri decenije na televiziji (Studio B, Politika), Daša radi i u Radio-televiziji Srbije kao pomoćnik glavnog urednika zabavnog programa.
Iako svestan da je član grupe koja jedina na našim prostorima svake godine ima koncerte u više od 60 gradova, a uvek tradicionalno u februaru u Sava Centru, ovaj muzičar, kako kaže, „nikad nije dozvolio sebi ni da razmišlja o tome da ga popularnost ponese“.
Osmog februara ćete po 52. put nastupiti u Sava Centru. Recite nam šta povezuje sve koncerte Legendi osim emotivnih i kvalitetnih pesama?
– Ljudi koji dolaze da nas slušaju sve su mlađi, a više od polovine su ispod 30 godina. Još od početka prati nas opis da smo grupa za srednje i starije generacije. Ne potcenjujem tu vrstu muzike, ali odavno smo prevazišli starogradsku i pronašli svoj izraz i autentični put. Najdraže mi je kad ljudi kažu da smo jedinstveni, da nikoga ne kopiramo i da smo svoji.
Brojite li koncerte?
– To radi Laza, naš gitarista, tako smo se dogovorili od početka.
Pesme koje stvarate su vanvremenske. Da li je potrebno biti duhom mlad da biste ih pisali i komponovali?
– Moj veliki problem, da ne kažem frustracija, je da u sebi imam večitu borbu srca od 25 i mozga od 55 godina. Oni nikako da se pomire – srce stalno tera napred, a mozak mu kaže: „Sačekaj, spusti loptu“. Da se ne osećam mlad ne bih ni radio sve ovo. U grupi smo uglavnom sličnih godina, a imamo energije kao da su nam dvadesete. Putujemo, radimo kao na pokretnoj traci. Jedan krug se završi, pa počne drugi, kao na točku.
Sada će se vaši vršnjaci zapitati u čemu je vaša tajna. U druženju sa mladima?
– Sa svima se družim. Imam svoj paralelni, imaginarni svet iz kojeg samo s vremena na vreme svratim na zemlju da vidim šta se dešava, pa se vratim gore. Da nije tako odavno bih poludeo. Zato sa osmehom prihvatam svakodnevne priče i skoro da ih ne primećujem jer sam u svetu knjiga, filmova, sanjarenja, muzike…
Da li to znači da lakše rešavate probleme od kojih neki ljudi prave dramu?
– Da, ali isto tako svojoj ženi delujem neozbiljno za neke stvari. Ona je dosta realnija, pa kad mi kaže: „Čekaj, pričam ti o nekim stvarima, a ti si već odlutao“, ja odgovorim: „Rešićemo sve, najvažnije je sačuvati sebe“. Suludo je trošiti energiju na nešto što se neće promeniti, pa zato te stvari prihvatam sa lepše strane (smeh).
Na sledećoj strani pročitajte koje vrednosti Zoran Dašić smatra najbitnijim i kako je svoje ideale preneo na sinove.
