Agorafobija je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumeva skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i velikim brojem ljudi, sa strahom da na takvom mestu nakon iznenadnog onesposobljenja ne bi bili u stanju pobeći ili potražiti pomoć. Agorafobija čini 60% svih fobija otkrivenih kliničkim pregledima. češća je kod žena, a započinje u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi.
Uzrok nastanka
Prema psihoanalizi iza ovog nerazumljivog, besmislenog straha krije se zapravo neurotski strah od sopstvenih nesvesnih infatilnih seksualnih impulsa pre svega od egzibicionizma. Osoba koja pati od agorofobije vraća se u infatilno stanje kada je imala zaštitu svemoćnih roditelja. Primarna korist od ove neuroze dolazi od prikrivenog zadovoljenja egzibicionističkih i promiskuitetnih želja, a sekundarna korist predstavlja izbegavanje nepodnošljive usamljenosti i zadobijanja pažnje, sažaljenja i brige drugih ljudi.
Strah od otvorenog prostora, od javnih mesta, do gužvi iz kojih se može veoma teško ili nemoguće izvući je strah od okolnosti kojima ličnost ne uspeva da ovlada. Napadi panike posledica su činjenice da nije „gospodar situacije“.
Klinička slika
Agorofobičar se panično plaši da sam izađe na ulicu ili da pređe preko širokog, otvorenog prostora, a ako se to desi kod njega se javlja intezivan, izluđujuci strah u vidu napada i snažno osećanje da će se izgubiti svest. Zato on nigde ne ide bez pratioca uz koga se oseća zaštićenim i sigurnim. Zato se zatvara u svoj dom kao prostor kojim veruje da gospodari. Kada krene u spoljašnji svet, stara se da bude u pratnji ljudi kojima je u stanju da na ovaj ili onaj način upravlja. U takvim prilikama se često i dodatno obezbeđuje noseći neki predmet u kome vidi simbol vlastite moći i sredstvo odbrane.
Tipične fobične situacije mogu da uključe: vožnju, kupovinu, mesta sa gužvom, stajanje u redovima, susrete i socijalna događanja, kao i ostajanje samim u nekim prostorijama.
Agorafobija ima tendenciju razvoja od unutrašnje anksioznosti, do straha od odlaska bilo gde, ili bilo kakvog rada na mestima gde su se neprijatni događaji dešavali ranije. Ova dešavanja uvećavaju broj neugodnih iskustava, mesta na kojima su se dogodila, tako da osobe koje pate od agorafobije, nakon nekog vremena, uopšte ne izlaze iz kuće.
Neke osobe trude se da funkcionišu normalno, sakrivajući neugodni osećaj od okoline, što ipak otežava njihov normalni život. Osobe koje imaju agorafobiju prilikom boravka na mestima koja provociraju napade panike osećaju nelagodu, nemir, slabost, osećaj kao da su bolesni od neke organske bolesti pri čemu imaju manifestacije poput lupanja srca, vrtoglavice, slabosti, preznojavanja, osećaj dolazećeg infarkta, moždanog udara i slično.
čovek koga muči agorafobija doživljava spoljni svet kao preteći i neprijateljski. Oseća da tim svetom mora da zagospodari iz odbrambenih razloga, kako ne bi bio napadnut, povređen ili uništen. I istovremeno oseća da nije u stanju da to učini. Svet mu se čini nadmoćnim, nesavladivim.
Kada mu na javnim mestima pozli, to je fizički izraz i premeštanje straha da bi mogao biti izložen nasrtajima i teško ozleđen. Povrede od kojih strepi nisu samo fizičke već i duševne prirode. Agorafobična ličnost se potajno boji da bi mogla biti izložena uvredama, omalovažavanju, izrugivanju ili zanemarena i zapostavljena. Istovremeno strahuje da bi mogla biti predmet prevelike, a zlonamerne pažnje ili krajnje i, samim tim, uvredljive nepažnje. I u jednom i u drugom slučaju uskraćuje joj se poštovanje koje od drugih zahteva. I to uskraćivanje poštovanja je užasava.
Agorafobija je, zapravo, prikriveni strah od nepoštovanja. Zahtev ovakve osobe za poštovanjem je ne samo prevelik jer počiva na manjku samopoštovanja. Poštovanje, koje traži da joj se ukazuje, trebalo bi da nadomesti nedostatak samopoštovanja, što je nemoguće. Ono što smo sami sebi oduzeli, niko nam drugi ne može dati. Kada joj zahtev za poštovanjem biva onemogućen, osoba se povlači iz sveta i zatvara u svoja četiri zida. Kloneći se javnih mesta i otvorenih prostora, čovek bi da izbegne muke koje mu stanje teško narušenog ili čak uništenog samopoštovanja nanosi. Tako sve više sebe slabi, sve više skučava i siromaši svoj život.
Lečenje
Uz odgovarajući tretman, kod velike većine dolazi do značajnog poboljšanja stanja i do potpunog nestanka simptoma. Agorafobija sa ili bez paničnih poremećaja se najbolje leči bihevioralnom terapijom. Preporučuje se suočavanje sa problemom po principu – klin se klinom izbija. Postepenom desenzibilizacijom dolazi se do konačnog cilja, oslobađanja od određenog straha. Od medikamenata dobra kombinacija su: beta adrenergični blokatori (namenjeni su blokiranju stimulativnog efekta adrenalina), antidepresivi (smanjuju nivo anksioznosti) i sedativi/anksiolitici (benzodiazepini, koji takođe utiču na nivo anksioznosti, a koriste se jako oprezno, jer izazivaju pri dužem korištenju zavisnost). Šetnja i konstantna angažovanost mnogo pomažu.
