Foto: EPA-EFE/ MAURITZ ANTIN
U vremenu gotovo bez utopijskih ideja i praksi podsećanje na utopiju „crvenog Beča“, koja je živela petnaest godina od 1919. do 1934, i čiji tragovi su i danas vidljivi u Beču je uzbudljiv projekat.
Dakle, posle Prvog svetskog rata komunisti su osvojili vlast u Beču. U gradu iscrpljenom od rata sa osećanjem krivice Socijaldemokratska radnička partija je osluškujući glasove radnika i pre svega žena pokrenula zamašne projekte. Zanimljivo je da se veliki broj istaknutih bečkih intelektualaca među kojima i Sigmund Frojd, Hans Kelsen i Robert Musil angažovao u osmišljavanju „crvenog Beča“. Pokrenuta su brojna gradilišta. Gradili su se stanovi za radnike. Najveći deo poslova radili su sami radnici.
Stanovi su zadovoljavali sve civilizacijske uslove. Naročito se vodilo računa da objekti budu u funkciji života zajednice. Stambene prostore pratili su prostori za brigu o decu, zdravstvene jedinice, sportski objekti, perionice za rublje, kuhinje za pripremu obroka za veći broj ljudi. Arhitekti, ali i inovatori različitih profesija su se utrkivali u stvaranju uslova za život dostojan radnika.
Na izložbi je uz obilje dokumenata predstavljeno deset mesta širom Beča dostupnih i danas šetaču. Osobenost izložbe je da možete sesti uz knjige, dokumente, slike, listati ih, snimati i prema interesovanju se informisati o artefaktima minulog vremena.
Tu su predstavljeni: plesna dvorana u Karl-Seitz-Hofu (očuvana u svom izvornom obliku); kuća u posedu Freihof u Kagranu iz 1920-ih; i jedinstvena kuća od medenjaka (današnji Heimhof) na Schmelzu, stambeni blok u kojem su se organizirali poslovi poput kuhanja i čišćenja; Radnička kuća duž Wienzeilea, sedište socijaldemokratske stranke i štamparija; monumentalna industrijska trgovačka škola, sa obiljem umetničkih dela; i stadion Prater podignut za radničku olimpijadu.
Na izložbi su predstavljeni posetitelji fotografskog studija u kuli Lassallehofa za radnike; dvorište Karla Magha s muzejem u praonicama rublja koje je dizajnirala Ella Briggs, neovisna arhitektica jedina žena u projektu „Crvenog Beča“; bivša ustanova za zbrinjavanje dece bez roditelja u Alsergrundu; Muzej društva u Esopotu kojeg je osnovao Otto Neurath; i Ottakring’s Kongressbad, javna kupaonica, primer konstruktivističke i barokne arhitekture.
Na nedavno održanim izborima partija koja nastavlja tradiciju „crvenog Beča“ izgubila je još deset posto glasova. Očigledno podsećanje na slavne dane nije dovoljno da pridobije simpatije glasača. Okupiranje mentalnih prostora građana/građanki neoliberalnim egoizmom udaljilo je ljude od ideja koje stvaraju zajednicu ljudi koji se međusobno podržavaju, trude se da i onom/onoj pored mene bude dobro.
