Ilse Bernhajmer (Ilse Bernheimer 1892. Beč – 1985. Venecija) koloristički je otišla dalje od Klimta. Položaji ženskog tela, njihova sloboda, opuštenost nadmašuju sve poznato iz doba secesije.
NJen talenat je rano zapažen. Zahvaljujući podršci porodice pohađala je umetničke škole rezervisane samo za muškarce. Od 1923. do 1925. živela je u San Tropeu sa Anrijem Mangenom. Krajem dvadesetih godina XX veka radila kao profesorka na Bečkoj ženskoj akademiji. Na vreme je shvatila šta je u rodnom Beču čeka pod nacistima. Sklonila se u Italiju, gde nalazi svoj novi dom. Podjednako je dobra i kao vajarka i kao slikarka.
Mileva Antonija Roler Stoisavljević (1886 Insbruk – 1949 Beč), ćerka austrijskog oficira Hrvata (pre će biti da je reč o Srbinu iz Hrvatske jer ne znam hrvatsku porodicu koja je ćerki dala ime Mileva) i Adelheid Paukert-Hohenauer, nastavnice na Bečkoj ženskoj akademiji za porculansku sliku. Bila je udata za Alfreda Rolera, umetnika cakline. NJeno prisustvo se oseća u Klimtovom ateljeu, kući Malerovih-Mileva oseća toplinu ženskog druženja, hvata atmosferu i neponovljivost trenutka.
Helen fon Tausig (Helen von Taussig 1879 Beč – 1942 Izbica, Poljska). Rođena je u velikoj porodici: tri brata i osam sestara. Otac je bio bankar i guverner KundK monarhije, asimilirani član jevrejske zajednice u habzburškoj monarhiji. Helen je mogla da se posveti usavršavanju svog talenta. U Parizu je na studijskom boravku od 1911. do 1914. Prvi svetski rat provodi kao bolničarka Crvenog krsta. Posle rata sa nekoliko slikarki (zastupljene i na izložbi Grad žena) otvara atelje u Anitu kraj Salcburga. 1934. salcburški arhitekta Oto Prosinger (Otto Prossinger) joj gradi modernu studijsku zgradu. Helen je verovala da je činjenica da je već druga generacija Jevreja preobraćenih u hrišćane štiti od deportacije. Prevarila se. Posle prvog hapšenja 1940. vratila se u Anit, ali 1942. nakon utamničenja u Beču deportuju je u Poljsku, u Izbici završava u gasnoj komori pretpostavlja se u aprilu 1942.
Najveći deo njene porodice nestaje za vreme Trećeg rajha, a i oni malobrojni preživeli teško vraćaju svoju imovinu. NJene nećakinje su uspele da povrate imanje u Anitu tek 1953. Moderna Prosingova građevina bila je već srušena i pretvorena u industrijski pogon. Helenini tragovi su u Anitu zatrti.
O Helen se u austrijskim istorijama umetnosti nije govorilo do naših dana. Jedan od retkih slikara koji se borio da joj pripadne mesto koje zaslužuje je naš Robert Hamerštil, Vrščanin. Na njegovoj kultnoj izložbi „Omaž“ (103 slike 101 autora – Robertovo viđenje savremene umetnosti) – Autoportret Helen Tausig je bila najzapaženija slika. Uostalom, baš tu sliku uz još četiri uzeli su galeristi Wiener Stadtische, Wienna Insurance Group kao nadoknadu za inače ogromna sredstva uložena u postavku Robertove izložbe, bogato ilustrovan katalog i naravno najveće iznenađenje, oblepljivanje Der Ringturma sa četiri Hamerštilova platna.
Ostalo je svega nekoliko Heleninih slika, zapravo tri u privatnim kolekcijama. Salcburški muzej se odužio Helen kompilacijama 19 djela koje je uradio salcburški arhitekta Oto Prosinger (Otto Prossinger).
Izložba „Grad žena“ (kuratorka: Sabine Fellner) je šansa da se vidi inovativnost slikarki i elementi koje su one ugradile u modernu umetnost.
