Foto: Pixabay/GoodMate
Na ovo pitanje svako od nas može odgovoriti isključivo u svoje ime, mada je upitno i to da li bismo u realnoj situaciji zaista postupili kao u zamišljenoj.
Da bi ovu moralnu dilemu učinila stvarnom i ispitala ljudsko ponašanje u takvim okolnostima, grupa ekonomista sprovela je masovni društveni eksperiment. Oni su poštenje ljudi, iz čak 40 država širom sveta, iskušavali pomoću više od 17.000 „izgubljenih“ novčanika i pokušali da na osnovu rezultata izvedu neke opštije zaključke. Jedna od zemalja u kojima je vršeno istraživanje je i Srbija.
Saradnici ovih istraživača odlazili su uglavnom u velike gradove i na javnim mestima – poput trgova, muzeja, pozorišta, banaka, pa čak i policijskih stanica – glumeći ljude koji su upravo pronašli novčanik, zapravo užurbano ispuštali isti i udaljavali se sa lica mesta. U ispuštenim novčanicima nalazila se različita svota novca: u nekima je bila velika, u nekima mala, dok u nekima nije bilo novca uopšte.
Količina novca u novčanicima nije bila identična za sve zemlje, već su je istraživači prilagođavali kupovnoj moći u svakoj od njih. Naravno, ovi novčanici sadržali su, pored spiska za kupovinu, i vizit kartu sa imejl adresom ili telefonskim brojem „vlasnika“, kako bi ih pošteni pronalazači mogli eventualno vratiti. Na opšte iznenađenje ovih naučnika, istraživanje je pokazalo da su ljudi pretežno vraćali novčanike i, suprotno klasičnoj ekonomskoj logici, što je suma u novčaniku bila veća, to su ih češće vraćali vlasnicima.
Pored toga što su izneverili očekivanja profesionalnih ekonomista, ovi rezultati uspeli su da iznenade i 2500 ispitanika jednog upitnika, koji su, prilikom odgovora na anketna pitanja, predviđali da će učesnici eksperimenta postupati u skladu sa sopstvenim sebičnim interesima. Međutim, ljudi su se ponašali upravo suprotno, podređujući svoje interese interesima drugih.
Sveukupno gledano, u proseku je 51% onih koji su pronašli novčanike sa manjom svotom novca vratilo iste vlasnicima, dok je, kad su u pitanju prazni novčanici, to učinilo tek 40% učesnika eksperimenta. Ono što je najzanimljivije, novčanike sa velikom sumom novca, vratilo je u proseku čak 72% ljudi.
Međutim, stope povraćaja razlikuju se od zemlje do zemlje. Najniže stope zabeležene su u Kini, Maroku, Kazahstanu i Keniji, budući da je u tim zemljama tek od 8-20% srećnih pronalazača vratilo novčanike njihovim navodnim vlasnicima. Kad je u pitanju povraćaj praznih novčanika, na prvo mesto zaseli su Švajcarci, dok je naša zemlja zauzela visoko 11. mesto, sa postotkom većim od ukupnog proseka.
Ali, iako Srbi, kao i gotovo svi ostali, češće vraćaju pun novčanik nego prazan, ta razlika nije toliko drastična kao što je to slučaj kod, recimo, Ujedinjenog Kraljevstva, Kanade ili Australije. Usled toga, kad je u pitanju vraćanje novčanika sa velikim sumama, Srbija zauzima nešto niže – 19. mesto, dok su se kao najpošteniji pokazali Danci, Šveđani i Novozelanđani.
Autori ovog istraživanja, objavljenog u naučnom časopisu Science, navode da ih je veoma začudilo to što je na pojedinim mestima, kao što su Vatikan ili prostorije agencija za borbu protiv korupcije, u potpunosti izostalo poštenje srećnih nalazača. Pored ovoga, interesantno je da su jedino u Peruu i Meksiku ljudi radije vraćali prazne nego pune novčanike.
Ipak, istraživači navode da ova dva izuzetka nisu toliko statistički značajna da ospore izvođenje opštijeg zaključka. Naime, gotovo kao univerzalno pravilo važi da će ljudi zakonitom vlasniku radije vratiti novčanik vrednije sadržine nego onaj s manjom svotom novca. Ono što ostaje kao pitanje jeste: zašto je to tako?
Autori ove studije smatraju da se odgovor na njega krije u kombinaciji dva faktora. Prvi je altruizam. To se može najbolje videti u situacijama kada su u novčanicima koje su ispuštali istraživači ostavljali i ključ. Naime, ispostavilo se da su novčanici sa ključevima u njima pre bili vraćani nego oni bez njih. A kako je ključ nešto što je od vrednosti vlasniku, ali ne i pronalazaču, to onda znači da su ljudi, barem delimično, bili vođeni izvesnim altruističkim motivima – jer ih je brinula šteta koja bi mogla biti naneta vlasniku.
Međutim, premda priznaju da altruizam igra izvesnu motivacionu ulogu prilikom odluke da se vrati novčanik, ovi ekonomisti – poučeni jednim prethodnim radom na ovu temu – ipak smatraju da je ljudima uglavnom više stalo do njih samih. Stoga tvrde da je drugi (ujedno i ključni) faktor i glavni motiv poštenih nalazača bio odbojnost prema viđenju sebe kao lopova.
„Ljudi žele sebe da vide kao poštenu osobu, a ne kao lopova. Ukoliko neko želi da zadrži pronađeni novčanik, to znači da mora da usvoji novu sliku o sebi, što ne može proći bez psiholoških posledica“, objašnjava Mišel Marešal, ekonomista sa Univerziteta u Cirihu i koautor ove studije. „Ove psihološke sile mogu biti daleko snažnije od onih finansijskih.“
To potvrđuju i odgovori u anketama koje su ispitanici pružili istraživačima. Oni navode da im je neprijavljivanje novčanika bez novca ipak manje delovalo kao krađa, a što je u novčaniku bilo više novca to im je pre izgledalo kao lopovluk. Drugim rečima, što je veća suma bila u novčaniku, to je nalazačima bilo teže da je zadrže, jer bi se osećali kao lopovi.
„Pogrešno smo pretpostavili da su ljudska bića sebična“, priznaje Alan Kon, ekonomista sa Univerziteta u Mičigenu i prvi autor ove studije. „U realnosti, njihova slika o sebi kao poštenoj osobi daleko im je važnija od kratkoročne novčane dobiti.“
U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs
