Ako bi ste sastavili grupu od ortopeda, fizijatra, osteopate i reumatologa, pa ih upitali kako leče hroničan bol u leđima, budite sigurni da bi ste dobili puno različitih odgovora. Načini lečenja bi se veoma razlikovali, osim po jednoj stvari. Svaki bi uključio po neki program vežbanja. Specijalisti znaju iz iskustva da kičmi prija da bude u upotrebi. Leđa koja su u kondiciji imaju veću gipkost, koja sprečava povređivanje, veću snagu da se odupru preteranom istezanju, bolju izdržljivost da podnose napore a manje se zamaraju, kao i bolju koordinaciju za održavanje ravnoteže. Redovno kretanje, takođe, pomaže da se smanji mišićna napetost, koja se gomila oko kičme. Ono povećava cirkulaciju, koja, opet pomaže da se manje povrede lakše izleče.
Ispitivanja pokazuju da je bol u leđima češći kod osoba sa slabim mišićima i krutim zglobovima. U jednom takvom ispitivanju, grupi ispitanika dat je jednostavan test savitljivosti. Od njih je zatraženo da se sagnu ispravljenih kolena i pokušaju da dohvate svoje nožne prste. Ukoliko to ne bi mogli da urade, mereno je rastojanje između prstiju na šakama i prstiju na stopalima. Ispitivanje je pokazalo da je bol u leđima više prisutan, ili se ponavlja ukoliko je kičma manje fleksibilna. Zbog toga se stariji ljudi lako povrede kada se sapletu i padnu. Koje će biti posledice pada, razlikuju se od osobe do osobe, a zavisi i od starosti. Kada bi bebe padale niz stepenice, one bi odskakale kao gumena lopta. Njihova gipkost je takva da će se, kada budu stigle do dna stepeništa, uplašiti i imati nekoliko modrica. Sa starijima, ili ukrućenim osobama nije isto. Njima je dovoljno da se, samo sapletu, pa da osete akutni bol u leđima, ili slome kuk. Nisu, samo stariji građani izloženi ovom riziku. Čak su i najmlađi, koji su kruti, skloni ovom riziku.
Bol u leđima je hipokinetičko oboljenje, jedno od brojnih koji su povezani sa nedostatkom fizičke aktivnosti. Jogiji imaju poslovicu: “Pokret je život”. Ovo je posebno istinito kada se radi o zdravlju leđa. Našim kičmama je kretanje neophodno iz pet najvažnijih razloga:
– radi održavanja snage mišića, koji okružuju kičmene zglobove, kako bi sprečili istezanje;
– radi olakšanja zamora zbog držanja tela;
– radi održavanja gipkosto kičmenih zglobova;
– radi održanja snage skeleta;
Sve gore navedeno je značajna f-ја fizičke aktivnosti, a opet, o tome se malo zna. Mnogi stariji ljudi počnu da se krive, jernjihove kosti postanu meke i krhke, ponekad zbog pogrešne ishrane, ali češće zbog atrofije od neupotrebe.Laboratorijska istraživanja su pokazala da ako se zadnje noge zeca izlažu naporu, povećava se gustina njihovih pršljenova. Ovakav podsticaj ljudi prirodno dobijaju kada šetaju ili trče. Što više koristimo mišiće kičme, podstičemo cirkulaciju u kičmi i naši pršljenovi i kičmeni diskovi postaju jači. Ovo su potvrdili istraživači sa postdiplomskih studija Medicinskog fakulteta Hamersmit iz Londona, radom na ljudskim leševima. Otkrili su da je količina minerala u pršljenovima proporcionalno srazmerna težini mišića oko kičme. U stvari, što više koristimo svoje telo, naše kosti postaju snažnije.
Godinama su vežbe za kičmu bile orjentisane ka jačanju mišića. Na osnovu mog iskustva, to je pogrešno. Pošto vodimo život bez mnogo kretanja, nisu nam potrebni nabrekli mišići. Mali su izgledi da će se od nas tražiti da kopamo kanale, ili nosimo džakove sa cementom. Najteži zadatak kojim ćemo se baviti je kopanje po bašti, ili partija odbojke, i ako postepeno počnemo sa ovim aktivnostima, verovatno ćemo imati dovoljno snage da ih bezbedno obavljamo. Ono što nam danas više smeta je nedostatak gipkosti. Ovo se posebno odnosi na ljude koji su pod stresom, ili većinu posla provode sedeći. Njima su potrebne svakodnevne vežbe da bi održali gipkost kičme. Ovo je jednako tačno i za tinejdžere i za stare.
Kako godine prolaze, naše vezivno tkivo gubi na fleksibilnosti, a to se odnosi i na kičmene ligamente i međupršljenske diskove. Kao roditelji, babe i dede, primećujemo da gubimo ponešto od svoje gipkosti, npr. kada ustanemo sa stolice i osećamo da više nije tako lako da se ujutru sagnemo da bi smo obuli čarape i vezali pertle na cipelama. Jedan deo gubitka fleksibilnosti je neizbežan, ali veći deo sami izazivamo. Priroda nam je dala mogućnost da se ukrutimo, ali lenjost je ta koja nam daje bolnu ukočenost. Vršio sam preglede na ljudima, koji su celog života radili vežbe istezanja, pa su i u 90-im bili sposobni da se sagnu i dohvate nоžne prste.
Hata joga je jedan od najboljih sistema vežbi za kičmu, posebno kada se kombinuje sa prirodnim vežbama snage, kao što su šetanje, plivanje, ples i tenis. Ovi drevni pokreti i položaji mogu se prilagoditi ljudima svih godišta i različitih fizičkih spremnosti i idealni su za poboljšanje telesnog držanja, promovišu opuštanje i održavaju fleksibilnost. Mnogi moji pacijenti prevazišli su ponavljanje bola u leđima, tako što su radili jogu. Kada sam ih video posle dužeg vremena primetio sam da su neki od njih u boljem stanju sa 70 godina, nego što su bili sa 50.
Postoje razni programi vežbi za oporavak leđa. Neki daju veće rezultate od drugih, a neki su veoma opasni. Vežbe treba da se formiraju tako da poboljšaju fleksibilnost leđa i isprave uobičajene probleme sa prenaprezanjem slabinskog dela kičme. U vežbama ne bi trebalo da postoje preterana savijanja unazad, iz prostog razloga što ti pokreti pogoršavaju probleme sa leđima (?!). Mnoge kičme imaju preterano udubljenje, pa taj luk ne treba povećavati. Ekstenzija slabinske kičme stvara dodatno natezanje kičmenih zglobova, povećava pritisak u međupršljenskim diskovima i povećava opasnost od kompresije kičmenih nerava. Iz tog razloga bolne kičme ne treba da se izlažu preteranom istezanju unazad.
(?!) Oko ovoga (iznad navedenog) se vode polemike i mišljenja se razlikuju. Jedno je sigurno, kada kičmena struktura ima naglašenu lordozu u donjem delu, treba izbegavati preterana izvijanja ka nazad (ekstenzije) i obrnuto. Znači, onima sa ispravljenom lordozom bi ekstenzije donele verovatno dobrobiti.
(Donald Norfolk “Bol u leđima”)
