Roditelji se često žale da je dete izbirljivo. Ponekad ova izbirljivost proističe iz podražavanja odraslih, najčešće jednog od roditelja. Ako tata ne voli jedno jelo, onda ga ne voli ni kćerka ni sin. Zbog toga je bolje pred decom ne govoriti o tome šta mama ili tata ne vole da jedu, ako od njih očekujemo da jedu sve. Još je bolje ne iznositi na sto jelo koje jedan od roditelja neće da jede.
Dečja izbirljivost može da bude vezana kako za ukus hrane, tako i za način serviranja.
Deca ne vole ljuta jela, ne prija im ni suviše masno jelo, jer je teško svarljivo. Deca ne vole ni pun tanjir, to je zastrašujuće velika količina i potrebno je mnogo vremena da se to savlada. Boja hrane takođe igra ulogu u izbirljivosti. Manje dete će lakše prihvatiti male komadiće hleba premazane pekmezom ili puterom, nego veliku krišku koju ne može samo da drži u šaci, što znači da ne može samo da se hrani.
Određen značaj ima i uzrast deteta – poneka jela dete zavoli tek kasnije.
Kada dete počne da uživa u igri, onda obroci predstavljaju grdno «gubljenje» dragocenog vremena, pa se može dogoditi da odjednom prestane da voli meso (izuzev mlevenog) i sve vrste hrane koju mora dugo da žvaće.
