Foto: Wikipedia
Kada sam se iz Izraela preselila u Nemačku, znala sam da me očekuju mnoge nove kulturne i društvene norme. Recimo, brzo sam shvatila da se Nemci slobodno odnose prema golotinji. Ili da nemaju problem da se na ulici izderu na nekog nepoznatog, ako imaju osećaj da je on nešto pogrešno uradio. I da će radije kupiti pivo u kiosku kako bi uštedeli koji cent, nego da sednu u lep kafić odmah pored.
Neke nemačke navike su mi u međuvremenu prirasle srcu, kao što je sunčanje u parku, plaćanje gotovinom ili planiranje odmora mnogo unapred. Ipak, neke stvari su ostale strane.
Promaja – strašni neprijatelj
Odnos Nemaca prema cirkulaciji vazduha je veoma složen. Ima mnogo fanatika koji vode računa o svežem vazduhu. Oni insistiraju da prozor bude otvoren i kada je napolju deset stepeni ispod nule. Ali kada hladan vazduh počne da se širi prostorijom, nastaje panika – zbog „promaje“.
Paniku mogu da izazovu dva prozora otvorena jedan nasuprot drugog. I posledice mogu da budu nesagledive: ukočeni vrat, gadna prehlada ili čak upala pluća. U kom trenutku se tačno svež vazduh pretvara u opasnu promaju, još uvek nisam shvatila. Ali preda mnom je još jedna duga zima kako bi mogla to da odgonetnem.
Ograničenje brzine? Haha…
Ne morate biti dugo u Nemačkoj da biste primetili kakvu ulogu za većinu ljudi ima automobil. Stoga su važne sve teme koje imaju veze sa njim. Neke od njih tiču se autoputa – kao što je poznato, nemačkog izuma.
U Nemačkoj na mnogim deonicima autoputeva nema ograničenja brzine. I svako ko to pokuša da dovede u pitanje, istog trenutka je suočen sa oštrim kritikama. I zaista, 60 odsto smrtonosnih nesreća se ne dešava na autoputevima, već na magistralnim, na kojima je u Nemačkoj maksimalna dozvoljena brzina 100 kilometara na sat.
Ipak, za mene, koja dolazim iz zemlje u kojoj su saobraćajne nesreće najčešći uzrok smrti, teško je razumeti zašto je toliko važno juriti auto-putem dvesta na sat. A da ne govorim o uznemiravanju vozača koji sporije voze, kada im se ablenduje ili im se opasno približava.
Samo papir se računa!
Nemačka je poznata po kulturi reciklaže. Istovremeno primećujem koliko je u toj zemlji važan papir. Svaki Nemac je prošle godine u proseku potrošio 241,7 kilograma papira. Time je Nemačka jedan od najvećih svetskih potrošača papira i vodeća je na listi među zemljama G-20. SAD su na drugom mestu.
Očigledno da i dalje važi Geteova izreka: To što čovek ima crno na belo, može mirno da donese kući. Dakle, budite spremni da pišete pismo ukoliko želite da otkažete neki ugovor, odštampajte račune koje ste dobili putem elektronske pošte i zaboravite na PDF-dokumente. Ako želite da budete na sigurni, uvek sve imajte i na papiru.
Posao je posao
Nemci retko svoje kolege vide kao najbolje prijatelje, što je za mene u početku bio veliki šok. Šefovi me nikada ništa ne pitaju o mom privatnom životu. Morala sam zaista da se dovijam u razgovorima kako bi o meni saznali nešto više od imena i odakle dolazim.
S obzirom da su moje kolege ljudi sa kojima provodim najveći deo dana, čudno mi je da sa njima ne razgovaram o svemu i svačemu. Mnogim Nemcima je međutim ta podela na privatan i poslovni život sasvim normalna. Za mene kao Izraelku je to pravi izazov. Navikla sam da sa ljudima sa kojima radim ne delim samo kancelariju, već i da sa njima idem na piće i o svemu razgovaram.
Nedeljna svetinja
U Nemačkoj sedmica zapravo ima šest dana. Nedelje se doduše mogu naći na kalendaru i definitivno dolaze uvek nakon subote, ali inače se ozbiljno pitam da li one uopšte postoje. Jer tog dana su sve radnje – osim kafića i restorana – zatvorene, gradski prevoz ima drugi red vožnje. Čak i u glavnom gradu Berlinu sve nekako deluje sporije. I to očigledno apsolutno nikom ne smeta.
Nemojte pogrešno da me shvatite: ja sam velika pristalica jednog ili više neradnih dana u nedelji i za to sam veoma zahvalna sindikatima. Ali kao neko ko je stalno zaposlen se pitam: zar ne bi bilo dobro da neke stvari i nedeljom možete da obavite?
Bonus: Dejting sa Nemcem
Nemački muškarac ostaje misterija mnogim ženama. Još tokom prvih dana boravka u Nemačkoj, mnoge žene iz čitavog sveta, ali i Nemice su me upozorile na tu posebnu vrstu. U njihovu odbranu moram da dodam da su u međuvremenu upoznati sa glasinama i zanima ih šta mogu da promene da ih ne bije taj loš glas.
Komunikacija sa njima nije jednostavna. Forme njihove komunikacije su čudne i nepredvidive. Mreže kao što su Votsep i Fejsbuk oni rado zaobilaze i uopšte dugo traje dok konačno ne priznaju da je to što sa njima imate – veza. Ali to je kao sa promajom: imam čitavu sezonu da razotkrijem tu tajnu.
