Foto: Pixabay/Rtdisoho
Institu za psihijatriju „Maks Plank“ u Minhenu već godinama istražuje „epigenetsko nasleđivanje“, odnosno način na koji akumulirana iskustva tokom života roditelja utiču na gene njihovog potomstva i kakvu ulogu to može da ima u razvoju dece.
Pojam epigenetika sastoji se od reči genetika i epigeneza, odnosno razvoj živog bića. Kao svojevrsna veza između uticaja okoline i gena, epigenetika istražuje pod kojim okolnostima koji gen postaje aktivan ili neaktivan. To se naziva regulacija gena.
Kako nastaju traume i koje bolesti kod budućih generacija mogu time biti uzrokovane u razgovoru za DW objašnjava profesor Alon Čen, direktor i naučni saradnik Instituta za psihijatriju „Maks Plank“.
DW: Koja je razlika između stresa i traume?
Alon Chen: Postoji mnogo različitih vrsta stresa. Postoji lagano opterećenje koje može postati hronično. Na primer ako smo uznemireni na poslu ili smo zaglavljeni u saobraćaju svaki dan. Takvi faktori, koji izazivaju stres, mogu povećati podložnost depresiji. Ali to ne stvara traumu koja bi pokrenula posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Za to moraju postojati snažne i akutne traume. To je slučaj, na primer, sa silovanjima, nesrećama ili ratovima. Od toga se pacijenti uglavnom oporavljaju nakon nekoliko nedelja i mogu da se vrate u normalan život. No ako se simptomi pojave i nakon mesec dana, govorimo o PTSP-u. Neki ljude imaju iste simptome čak i nakon 40 godina.
Kakvi su to simptomi?
Tipični simptomi su problemi sa spavanjem i noćne more. Pacijenti pate od anksioznosti i često imaju problema sa koncentracijom. Osim toga, plašljivi su. Na primjer, brzo se trznu ili poskoče kada čuju glasan zvuk. Osobe koje pate od PTSP-a često imaju problema s procenom rizika. Generalno, ti ljudi nisu u mogućnosti da pravilno funkcionišu u svakodnevnom životu.
U svojoj aktuelnoj studiji otkrili ste da trauma može dovesti do epigenetskih promena. Kako uopšte funkcioniše epigenetika?
To je relativno novo područje. Kada govorimo o epigenetskim promenama, ne mislimo da se slova DNK, odnosno njihov redosled, menja. Jer, epigenetika nadilazi genetiku. Radi se o hemijskim promenama koje utiču na ono na šta se DNK na kraju prevodi. Kroz taj proces nastaju proteini u našem telu, uključujući i one u našem mozgu. Proteini su funkcionalne jedinice koje u biti obavljaju pravi posao. Na primer, oni određuju koje su nervne ćelije manje ili više aktivne, a to u na kraju krajeva utiče na naše ponašanje.
Kako genetski prenosimo iskustvo na naše potomstvo?
Baš kao i DNK, takozvani „epigenetski potpis“ prenosi se na sledeće generacije. Trenutno se taj „epigenetski potpis“ može pratiti do treće generacije. Na primer, kada pogledamo treću generaciju preživelih Holokausta ili unuke vojnika Drugog svetskog rata, još uvijek vidimo epigenetske tragove traume. To na kraju dovodi do toga da su ti ljudi anksiozniji ili skloniji bolestima koje su povezane sa stresom.
Još uvek nije jasno kako se tačno epigenetske promene nasleđuju, jer ulogu igraju mnogi faktori. Ukoliko je na primjer majka izložena velikom stresu ili je nasledila epigenetski potpis svojih roditelja, to menja način na koji se bavi svojom decom. Pored toga, faktori iz okoline igraju jednako važnu ulogu u razvoju deteta kao i nasledstvo. Zbog toga i jeste tako teško razumeti sve mehanizme.
Kako pacijenti s PTSP-om mogu da se leče?
Osobe koje pate od PTSP-a danas mogu da uzimaju lekove ili da traže psihoterapiju. Međutim, obe te metode su samo delimično efikasne u lečenju te bolesti. A potreba je ogromna. Da bismo razvili nove vrste tretmana, moramo prvenstveno razumeti mehanizme. Moramo shvatiti šta se tačno događa u mozgu, koji su tačno geni uključeni i koje epigenetske modifikacije dovode ljude do većeg rizika od bolesti. Tek tada možemo razviti metode lečenja ili metode koje će sprečiti da oni koji su pogođeni razviju post-traumu. Tada bismo mogli i dovoljno rano da vidimo da li je osoba posebno ranjiva za razvijanje PTSP-a i da kažemo, na primer, da je ne treba slati u Avganistan u vojsku.
Da li epigenetske promene nestaju nakon uspešnog lečenja?
Za sada ne znamo da li se epigenetske karakteristike menjaju nakon oporavka. Ili eventualno ukoliko ih nešto blokira, i da li se opet aktiviraju ukoliko osoba doživi drugu traumu.
Čak i kad je embrion u majčinoj utrobi izložen stresu, to menja njegove epigenetske osobine.Ta osoba i dalje može normalno da raste i to ne primećuje, ali u trenutku kada je izložena traumi, epigenetski potpis postaje presudan.
