Foto: Pixabay/Dimitrisvetsikas1969
Stajale su u ravnom redu, postavljene u kamenitu zemlju tesno jedna kraj druge, na kraju ulice koja je krivudala kroz goletna brda što su mirisala na majčinu dušicu i žalfiju, na grčkom ostrvu Ios, i tako su oivičavale početak staze koja je od kraja ulice preko blage uzvisine vodila do vrha brežuljka. Vrh je bio krunisan četvorouglom od niskog suvozida, ruševnog nadgrobnog spomenika sa čijeg se ulaza, okrenutog zapadu, u nekoj vrsti ptičje perspektive nudio širok pogled na duboko plavetnilo južnog Egejskog mora, naizgled nenastanjena susedna ostrva i okolno, neobrađivano i pusto pobrđe.
Na grubim zidinama spomenika nije se moglo pročitati nikakvo ime ili natpis niti videti neki kameni ili drugi ukras koji je nadživeo ljude. Tako se građevina bez krova jedva razlikovala od porušenih torova za ovce i koze što su se gurili u žbunju tolikih napuštenih i zaraslih terasastih polja i livada ostrva. Kao i prolazi u zidovima tih ruševina torova, i nadvratak ulaza u grobnicu, izgrađenog od tri moćne, neobrađene ploče krečnjaka, bio je tako nizak da bi čak i sitan čovek, nosač mrtvaca ili ožalošćeni, mogao da prođe jedino sasvim pogrbljen. Ali za razliku od ulaza u torove, zasute ostacima urušenih krovova, ovaj je bio više zabarikadiran nego zatvoren nepovezanim krhotinama ispisane kamene ploče, ostacima razbijenog natpisa.
Samo je pet belih stela, koje su bile nekoliko stotina koraka od ovog ulaza i nisu vidljive odavde kraj groba, nosilo pomen o tome čije telo navodno krije ova stenovita humka, nosilo citat isklesan na pet jezika, pre svih na jeziku ove zemlje, iz spisa povesničara i borca protiv tiranije, Herodota iz Halikarnasa, koji je u petom veku pre Hrista kao uverenje svojih savremenika preneo:
OVDE ZEMLJA POKRIVA
POSVEĆENU GLAVU
VLADARA JUNACIMA
BOŽANSKOG HOMERA
Prišao sam grobnoj humci preko niza duboko usečenih stenovitih uvala a onda preko besputne, trnovite padine, i seo – pošto sam ostavio niz stela za sobom i uspeo se stazom do nadgrobnog spomenika – na kamen sa prisojne strane građevine i pijaćom vodom iz svoje boce oprao zamršene krvave tragove koje mi je bezbrojno trnje ostavilo po nogama. Vrh brežuljka ležao je stotinu metara, možda i više, iznad morske površine, na večernjem povetarcu koji je jačao i opet slabio, ali sunce kao da još nije izgubilo ništa od one sile koja je u okolnim brdima, što su ih ogolili još brodograditelji staroga veka, trpela samo patuljaste grmove do visine kolena – feničansku zovu, žalfiju, detelinu kamenjarku, majčinu dušicu i gostanku, ali ne i drveće, ne i hlad.
Goli obronci mirisali su na cveće i bilje zaštićeno trnjem ili obraslo krznatim kopljastim lišćem, njihovu aromu vetar je raznosio čak i po stenovitim potezima obale bez ikakvog rastinja.
Iz knjige „Atlas uplašenog čoveka“, izdavač: Geopoetika, prevela s nemačkog Tijana Tropin
