Foto: Georg Tedeski
Hamburg, velika luka, prestonica putnika, za mene se nije promenio ni dan od kada sam ga posetila prošle godine. Doduše, dočekalo nas je sunce i jun, neobično vreo, nakon kiše, proleća koje je bilo jesen, i klime i hladnoće noći u autobusu.
Rešavajući obične putničke zadatke stalnog traženja luke u koju bi se, makar na kratko vreme, ukotvili, naišli smo na kafić sa izlogom na suncu i pogledom na prometnu ulicu u centru, kojom silazi reka pešaka žvaćući doručak, dok promiču automobili.
Nakon kreativnog sastanka, odvukli smo kofere do klupe kraj crkve, gde smo snimili kratki video za Instagram i povezali dva događaja kojima smo jedino mi zajednički imenitelji: pozorišni festival u šumi na Popovici i internacionalni festival telesnih perkusionista u Hamburgu.
„Hajde“ u spotu koji smo snimili je postalo motiv dana: usudi se opet, dođi u Hamburg, iskusi opet nešto novo, da saznaš šta te čeka u velikom svetu i maloj zajednici ljudi koji dele tvoju strast prema telesnoj muzici, pokretu, muziciranju u grupi, improvizaciji i srećnom trenutku u kojem nalaziš pravo i jedino muzičko rešenje za momenat sada.
LJudi koje već znaš, ali posle godinu dana drugačiji, i novi koje upoznaješ; sreća zbog ponovnog susreta i neizvesnost koju osećaš pre četiri dragocena dana, koja su ti prošle godine promenila život.
Na koncertu, događaju koji tradicionalno otvara festival, nastupila su dva danska umetnika: Piter Stavrum Nilsen i Rune Torstajnson.
Obojica imaju impresivne biografije (prvi je bubnjar koji je nastupao sa grupom STOMP više od decenije, drugi multiinstrumentalista, izvođač i kompozitor, a zajedno su stvorili grupu Body Rhythm Factory, nagrađenu JAM nagradom za najbolju muzičku produkciju na svetu za decu i mlade 2013. godine – YAM Awards), ali su na sceni prirodni i neverovatno zabavni: dok Torstajnson svira španske motive na pijaninu bez prednje daske, povremeno okidajući žice prstima, Stavrum Nilsen fantastično okretno stepuje, tapše, uzdiše, peva, zbilja pretvarajući celo telo u instrument i vatromet zvukova, a zatim dovodi publiku do klimaksa sviranjem na gumenim prasićima različitih veličina (i visina pištanja) i petlu kojeg štima menjajući mu otvor „kljuna“.
U isto vreme toliko bizarno i duhovito, kao da je DŽon Kliz ukršten sa Nemanjom Radulovićem!
Zatim nežne, melanholične melodije Torstajnsona na danskom, koje peva kroz efekat vokodera na glasu tako da ujedinjuje zvuk sintisajzera i glas, dok Stavrum Nilsen svira po ozvučenom akvarijumu, brčkajući, pretačući vodu i šireći telesnu muziku na telo celog sveta.
Pred klubom u dvorištu šapućemo, da ne bi uznemiravali stanovnike dvorišta u kojem se nalazi, no, poneseni smo energijom ponovnog sastanka i stalno jedni druge utišavamo i smejemo se, kao deca na velikom odmoru. I dalje je sumrak, mada je deset sati uveče i treba se priviknuti na sever i drugačije poimanje dana.
Ćaskajući se vraćamo u joga studio, koji će nam četiri naredna dana biti dom i centar našeg malog sveta.
