Foto: Georg Tedeschi
Nakon petnaestak minuta svi ulazimo u blagi trans, jer prestajemo da razmišljamo i prepuštamo se intuitivnom ponavljanju; uspevamo, pa potpuno promašujemo, i ta uzlazno – silazna putanja učenja se stalno ponavlja, prateći kapacitet naše pažnje, ili bolje rečeno, naše mogućnosti prepuštanja.
Jer, tek kada odustanemo od kontrole i odlučimo da verujemo u nemoguće, u sinhronicitetu smo sa vođom i zadatim temama. Brojanje ne pomaže, kao ni racio, ili možda samo malo, ali vrlo brzo se pokazuje nemogućnost da se odgovori zadatku, jer razum nema toliki kapacitet.
Nakon sat i po vremena, svi ležemo u nešto što liči na improvizovanu joga nidru: osećaj je sličan, ne želimo da objašnjavamo, želimo samo da budemo.
Srećemo se svi na završnoj seški (Final jam), gde se delimo u četiri grupe koje vode predavači, zadajući različite teme, a zatim se menjajući sa ljudima iz svojih grupa.
Sve vođe puštaju mašti na volju: neki skakuću, kreću se po prostoru velikog studija u koloni, neki pevaju, neki izvode onomatopeje, tekstove, svi koriste neku formu telesnih perkusija. Izazovno je naći se pred grupom i tu se susrećemo sa svojim poletom, idejama i ograničenjima, a takođe treba da se ravnamo i prema mogućnostima učesnika, brzini reakcije, složenošću onog što smo zadali, što grupa ponavlja i menja tek kada zadamo nešto drugo, prateći svaki naš dirigentski i kompozitorski mig.
Završavamo smirenjem, pevušeći temu festivala (Teacher’s song), koja nastaje svake godine i izvodi se na svakom festivalskom šou na kraju programa.
Sutradan ujutro mi smo poslednji gosti u Bilinom plesnom studiju, prostoru u kojem se festival održava svake godine. Andreas Klup, domaćin u studiju i podrška festivala, deli sa nama doručak.
Već sutra čeka nas nastup u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu, gde novi umetnički izrazi imaju prostora da se ispolje. Osećam se bogato i ispunjeno: protekla četiri dana su mi, opet, promenila život: pomogla mi da verujem u sopstvenu priču, drugačiju od svih, a uverila me, da, bez obzira na velike razlike, zajedništvo i te kako postoji.
I da na ovom svetu ljudi ipak, i bez puno reči, mogu da se razumeju, sporazumeju i žive zajedno. Na internet adresi www.aliceinwonderband.com može se saznati više informacija o besplatnim radionicama telesnih perkusija u koje će biti održane u decembru u KS Eđšeg u Novom Sadu.
