U začaranim zemljama empirizma i idealizma svaki putnik ima svoje posebno sedište i ne meša se s drugim putnicima, a s bogovima još manje jer su vozovi samo vozovi, a mašine samo mašine. Oni samo menjaju mesto i to je sve. Kada se među empirističkim i idealističkim narodima i raspiri neko uzbuđenje, onda je to rat i ništa više, jer je rat njihov smisao za ekstazu. “Volećete mir kao sredstvo za nove ratove “ a kratak mir više od dugog… Kažete da je dobar povod koji čak i rat čini svetim? A ja kažem vama: dobar je onaj rat koji svaki povod čini svetim.” Za drugo osim rata prosvetitelji su teško sposobni jer obožavaju istoriju kao Boga. Nikada nisu bili i nikada neće biti u stanju da vide da Bog nije istorija, da putovanje nije evolucija ili razvoj, kako oni vole da misle da bi dali legitimitet iluzijama, jer se samo laž usavršava: čim istinu počnemo da usavršavamo, ona postaje laž.
Napuštajući kompoziciju prosvećene istorije nama je dovoljno da zaključimo da izlazak na krov voza nikako nije posledica prenatrpanosti kupea. On ima vrednost po sebi kao pravi egzodus, bekstvo u slobodu, obećana zemlja zbog koje nije potrebno preći pustinju jer je kao “ekstatička metafora” sasvim blizu nas. Pseudo Longin u delu De sublimitate (O uzvišenom) opisuje kako je čitalac uznesen kada putujući kroz tekst naiđe na prave reči. On se tada penje do smisla sublimnog koje je, kako već kaže latinska reč, sastavljeno od sub (ispod) i lim (gornja greda na vratima). Ako se neko uzdigao do vrha prolaza, popeo do krova vrata, on će i proći tamo gde treba.
Na jednom putovanju vozom kroz planinske predele države Asam, kroz divlju lepotu šuma i grebena, u polupraznom vozu putnici su napuštali svoja sedišta i peli se na krov da bi se uzneli do samog događaja, da ne bi empirijski posmatrali svet kroz idealizovana okna. Bili su to mlađi ljudi i niko ih u tome nije sputavao jer je to opasno ili nedozvoljeno. Sloboda je zapravo neupredivo manje opasna od straha da se napuste ograđeni prostori. Prava opasnost je ne izaći, ostati zauvek u teskobi. Indijska železnica to zna, kao i sami vozovi, na koje se prosvećeno gleda kao na obične objekte, jer su, puni oduševljenja, unutar u osnovi transcendentalne indijske kulture poprimili drugačiju dimenziju i preobrazili se u svojevrsne subjekte oslobođenja. Kao što je u drevnoj filozofiji telo vozilo duše, tako je i u indijskom svetu voz prevoznik i sredstvo putovanja u drugi svet, priprema za pravi put. Oduhovljenje mašine je početak oslobađanja istorije i delotvorno antikolonijalno sredstvo. To je dobro znao Mahatma Gandi iznad svega uzdižući ne samo slobodnu misao već i slobodnu ruku koja je pravi stvaralac slobode i njenih oblika. Na tome je i sazdao veliki put oslobođenja.
