I uvek će tu biti nevidljive niti koje povezuju ljude da bi od svakog prevoznog sredstva napravile hram.
U vreme svetkovina, vozovi su tako puni da umesto da troje ljudi sedi na klupi, nekada će se tu zbiti i njih četvoro ili čak petoro. Ali umesto teskobe, uvek će vas razveseljavati kako neka krupnija žena koja sedi na ivici klupe, ali s tako slatkim osmehom, neumorno čavrlja s ostalim putnicima, kako deca u drečavoj odeći zajedno i poslušno sede u krilu majke, uvek čekajući sledećeg prodavca koji će upravo kod njihovog kupea okačiti svezu šarenih igračaka, ili ručno pletenih narukvica kojima ovi mališani uvek vole da se ukrase. Tako je svako putovanje vozom kroz Indiju nova prilika da se osmehnete nepoznatim ljudima, čujete čudesne priče, isprobate sveže voće i povrće tih krajeva, ukusnu hranu koju oni svakodnevno pre dolaska voza u tu stanicu pripreme.
Tako se hteli – ne hteli osećate kao da učestvujete u ritualu u nekom hramu. I sve to dok neumorni prodavci mantraju neumorno uzvikujući ,,chai, chai, chai… (čaj)“ da iz sna prenu putnike koji će onda za novčanicu ili dve sebi i porodici obezbediti novi užitak i osveženje na putu. I tako sve dok voz konačno ne stigne na odredište gde, kao da ih vožnja nije umorila već telesno i duhovno okrepila, neuznemireni i vedri kreću svako na svoju stranu, vukući kofere i zavežljaje.
Indijska železnica je, uprkos svim predrasudama koje može da ima evropski putnik, veoma prijateljsko sredstvo putovanja. U kupeima koji nisu klimatizovani je čak i mnogo prijatnije jer kroz retke rešetke prozora vetar slobodno ulazi, pokušavajući da mrsi duge upletene kose žena i devojčica, meša se s mirisom jasmina koje one nose u pletenici i prenosi ga do ostalih putnika. Voz katkad isuviše sporo, a onda opet brzo nosi putnike kroz plantaže čaja i pirinča, najlepše vrtove, stoletne šume, zatim pokraj hramova koje čuvaju bogovi i naherenih straćara s vencima lepršavog cveća upletenog za sledeći obred, ili radnji sa zanosnim mirisom svežeg peciva.
Takva svežina i mešavina najlepših mirisa ne mogu se osetiti u vozovima zatvorenim da putnik ne može da doživi predele kroz koje prolazi, ne dozvoljavajući da se oni upletu u njegovo iskustvo i stope s njim tako da ga spreče da na svom putu bude još jedan turista koga vožnja samo umara.
Da se Indija može najbolje doživeti na putovanju vozom, rečito svedoči i knez Božidar Karađorđević koji je u ovoj beskrajnoj zemlji vozom i brodom prešao oko jedanaest hiljada kilometara, neumorno zalazeći u lavirinte drevnog indijskog potkontinenta.
