Inkontinencija urina je nevoljno oticanje urina iz bešike. U jugoistočnoj Evropi oko 50% žena starijih od 50 godina ima ovaj problem, ali se tek svaka deseta javi lekaru zbog toga. Godinama unazad problem je bio što lekari nisu imali način da postave tačnu dijagnozu i da utvrde kome bi operacija mogla pomoći pre nego zaseku nožem.
Danas, nije više tako. Urodinamsko ispitivanje nam omogućava da utvrdimo tačno koja vrsta „bežanja mokraće“ je u pitanju. Tek kada to uvrdimo, moguće je precizno odrediti način lečenja: vežbe, lekovi, stimulacije strujom, mala intervencija ili veća operacija. Ako treba operisati, na osnovu ovog ispitivanja možemo utvrditi tačno koja operacija bi bila najpogodnija u kom slučaju i šta od operacije žena može da očekuje.
Podela
Inkontinencija urina može biti privremena ili trajna. Trajna inkontinencija se javlja u nekoliko oblika:
- Urgentna inkontinencija predstavlja nevoljni gubitak urina kome prethodi iznenadan, snažan nagon na mokrenje (hitnost, urgencija).
- Stres inkontinecija predstavlja nevoljni gubitak urina pri naprezanju.
- Noćna inkontinencija nikada nije jednostavan problem. Isprepletani su psihijatrijski i neurološki poremećaji uz često izmenjenu funkciju bešike.
- Postmikciona inkontinencija se javlja po završetku mokrenja.
- „Overflow“ inkontinencija predstavlja prelivanje preko pune bešike.
Zašto dolazi do pojave inkontinencije?
- Kod nekih osoba postoji urođena sklonost (tzv. predisponirajući faktori – ženski pol, bela rasa, porodično nasledje).
- Obično neka vrsta povrede dovodi do pojave prvih simptoma u vidu „bežanja“ urina (tzv. inicirajući faktori – porodjaj, hirurgija, zračenje).
- Način života osobe čini da inkontinencija postane trajna (tzv. pogoršavajući faktori – gojaznost, pušenje, neaktivnost, loša higijena, obilan unos tečnosti).
- Ako se ne pristupi adekvatnom lečenju, tokom vremena inkontinencija se pogoršava do te mere da osoba ne može da funkcioniše u društvu zbog neprijatnog umokravanja (tzv. dekompenzujući faktori – starost, opšte zdravstveno stanje, uslovi života, lekovi).
Dijagnostika i lečenje
Inkontinencija urina po pravilu nije hitno stanje. Samo u dva slučaja iznenadna pojava inkontinencije zahteva neodložan tretman od strane lekara:
- urgentna inkontinencija praćena bolom pri mokrenju ukazuje na moguću infekciju
- veoma otežano mokrenje uz prelivanje mokraće u kapima ukazuje na retenciju
Uopšte gledano, svi slučajevi inkontinecije mogu tokom narednih dana ili meseci spontano da se povuku. Ukoliko, ipak, inkontinencija urina traje duže od 6 meseci, neophodno je detaljno ispitivanje i lečenje. Osnovna dijagnostika podrazumeva:
- razgovor sa pacijentom radi procene tegoba i uticaj na kvalitet života
- urološki pregled muškarca, ginekološki pregled žene
- laboratorijski nalazi (obavezno urin, po potrebi urinokultura)
- ultrazvučni (UZ) pregled bubrega i bešike
Često se već na osnovu ovih ispitivanja utvrdi dijagnoza i pristupa se lečenju.
Ako su ponenuti nalazi uredni, dalje se pristupa tzv. funkcionalnom (urodinamskom) ispitivanju. Prvo se primenjuju neagresivne (neinvazivne) metode ispitivanja:
- dnevnik mokrenja
- test sa uloškom
- urofloumetrija
- merenje rezidualnog urina
Na osnovu dobijenih rezultata, procenjuje se potreba za invazivnim urodinamskim ispitivanjem ili se, pak, odmah pristupa nekom obliku lečenja.
Lečenje inkontinencije može biti sprovedeno na tri načina:
1. promena načina života
- smanjenje telesne težine
- smanjen unos kofeina i gaziranih pića
- lečenje opstipacije
- lečenje plućnih problema (astma, kašalj)
- izbegavanje naprezanja
- mokrenje pre pune bešike
2. neoperativno lečenje
- lekovi
- vežbe
- stimulacije strujom
3. operativno lečenje
- minimalno invazivna hirurgija
- „klasična“ operacija
NAPOMENA: U posebnom odeljku obrađene su metode lečenja stres inkontinencije.
Sve neoperativne metode lečenja moguće je primeniti bez posebne pripreme i bez detaljnije (invazivne) dijagnostike. Dakle, invazivno urodinamsko ispitivanje nije nužno pre primene lekova, vežbi ili elektrostimulacija.
Dr Ranko Herin, specijalista urologije
Međutim, pre svake operacije preporučuje se postavljanje precizne dijagnoze, tj. tačno utvrđivanje uzroka nevoljnog umokravanja, a to je moguće samo urodinamskim isptivanjem.
