Foto: Branko Vasiljević
Železničku stanicu u Tokiju pronašli smo posle nekoliko pokušaja, pošto smo se „izgubili u prevodu“: kada pitate za put japanskog policajca, ne treba da pružite ruku u pretpostavljenom smeru, jer ćete dobiti ljubazan odgovor: da, iako je smer pogrešan.
Na putu za Niko, preseda se u gradu Ucunomija. Dočekuje nas stariji volonter, koji objašnjava dalji put. Pošto nikada nije čuo za Srbiju, služimo se oprobanim sredstvom: dajemo mu novčanicu sa likom Tesle uz pretpostavku da zna ko je to. U vozu nema stranaca; uglavnom su učenici u jednoobraznoj školskoj odeći. Železničku stanicu Niko projektovao je američki arhitekta, nosilac Uneskove titule svetskog nasleđa, Frenk Lojd Rajt, u kombinaciji japanskog i zapadnog nasleđa.
Niko je mesto fantastične kombinacija hramova, istorije, arhitekture i legendi; u njemu su grobovi velikog šoguna Iejasu Tokugave i njegovog unuka Ijemicua, a takođe i nekadašnja letnja rezidencija japanskog cara Hirohita. Sačekalo nas je tmurno vreme, kakvo je valjda uvek ovde, da naglasi lepotu šume kedrova, zasađenih pre četiri stotine godina.
U Niko se nekada ulazilo preko drvenog lučnog mosta Šinkijo („Sveti most“). Legenda kaže da je sveštenik Šodo, polovinom osmog veka, pozvao u pomoć boga da pređe nabujalu reku Daiju. Bog je poslao dve zmije, crvenu i plavu, koje su se pretvorile u most duginih boja; takav je i danas pred nama. Pomenuti Šodo je osnivač hrama Rino-đi, u kome se nalaze pozlaćene figure Bude i lokalnih božanstava. Pre posete kompleksu ovog budističkog hrama, prošetali smo se kroz vrt Šojo-en, baš onakav kakvom zamišljamo tipičan japanski pejsažni vrt. Ali, ako ste u Kjotu videli zen vrtove, onda se ćete biti u nedoumici koji je tipičniji.
Skromniji hram, Tainjuinbajo, posvećen je Ijemicuu. Veći i lepši je hram hram Tošo-gu, sagrađen 1636. godine sa elementima budizma i šintoizma, u kome počiva Iejasu Tokugava, prvi šogun iz dinastije, koja je vladala Japanom 250 godina. Najlepša građevina u njemu je ulazna kapija Jomeimon, delo vajara Hidari Jingozoa; to su „vrata dijamantskog, bisernog i zlatnog sjaja, koja se mogu gledati bez umora od jutra do mraka“. Vajar je autor i skoro živih drvenih skulptura na okolnim frizovima i kapijama.
Strme granitne stepenice vode do Tokugavinog mauzoleja. To je omanji bronzani hram ograđen zidom; kapiju čuvaju bronzani lavovi. Unutar dvorišta je i oltar, kao i skulpture lava i ždrala, simbola snage i dugovečnosti. Impresivnu skromnost mauzoleja jednog od najmoćnijih ljudi u Japanu svih vremena dopunjavaju stoletna stabla. Pravo mesto da se setimo šogunovih testamentarnih reči: „život je šetnja dugim putem sa teškim teretom; ne treba žuriti“.
