Foto: Pixabay/GDJ
,,Vedrom se i svet čini vedrim“, rekao je nemački pisac, pesnik, filozof i naučnik Johan Volfgang fon Gete koji je rođen na današnji dan. Bio je jedna od najcenjenijih ličnosti nemačke književnosti.
Detinjstvo
Johan Volfgang fon Gete je rođen u Frankfurtu 1749. godine. Tada je ovaj grad bio, pored finansijskog i komercijalnog centra, samoupravljajuća republika, grad – država u Svetom Rimskom Carstvu.
Geteov otac, Johan Kaspar Gete, je bio poštovana ličnost koji je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Majka, Katarina Elizabet Tekstor, bila je kćerka najvišeg zvaničnika Frankfurta, živahna žena, približnija godinama sinu nego suprugu.
Gete je bio najstariji od sedmoro dece, i jedini koji je doživeo zrelost pored sestre Kornelije prema kojoj je osećao snažnu privlačnost, moguće i incestuoznu i činilo se da je toga bio svestan. Još jedna emocionalna veza koja je uticala na njegov razvoj je odnos ljubavi i mržnje koji je imao prema mlađem bratu koji je preminuo 1759. sa šest godina.
Johan Volfgang fon Gete nije išao u školu već je imao privatne učitelje do 16. godine. Njegov otac je uticao na njegovo obrazovanje sa jasnom vizijom kako isto treba da izgleda.
Želeo je da mu sin, kao što je i on, studira pravo, potom stekne iskustvo u vrhovnom sudu u Veclaru, odseli se u Italiju i skrasi uz suprugu i decu sa dobijenom službom u upravi grada. Neke od ovih stvari Gete je ostvario tek posle smrti oca.
,,Teškoće rastu što se više približavamo cilju“.
Život, obrazovanje i rad
U Lajpcigu je studirao pravo, a u Strazburu je pohađao botaniku, hemiju i anatomiju. Septembra 1768. se vratio u Frankfurt bez diplome i posle bolesti zbog koje je preživeo iskustvo bliske smrti, prešao je u evangelističko hrišćanstvo.
Istovremeno je proučavao alhemiju i tada je dobio ideju da piše o Faustu, glavnom liku svog najpoznatijeg romana, čoveku koji je prodao dušu đavolu zbog znanja i moći.
U Strazburu je upoznao Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo postaje deo pokreta Sturm und drang (Oluja i želja). Ovo je bio umetnički pokret u nemačkoj književnosti i muzici koga odlikuju kultovi ličnosti, subjektivnih osećanja i prirode.
Godine 1771. je radio u Frankfurtu kao advokat gde je izdao i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Za razliku od svojih kolega pisaca koji su imali obrazovanje u teologiji i filozofiji, on je zbog prava bio praktičan čovek.
Već se sledeće godine preselio sa osećanjem da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman.
Njegovo prvo delo je bila tragedija „Gec fon Berlihingen“ (1773), ujedno je i prvo delo
koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo popularnost kod čitalaca širom sveta.
Kao priča o nesrećnoj ljubavi mladog čoveka, njegovom begu od skučenosti svoje sredine i o osećanju izgubljenosti, ovo delo je ostavilo snažan utisak na mlade.
U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ i ,,Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, kao i svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“.
U jednom periodu je boravio u Italiji, pa se opet vratio u Vajmar. U Vajmaru je obavljao političke poslove i bio savetnik vojvode Karla Avgusta. Bio je zaslužan da Vajmar postane mesto gde se okupljaju književnici jer je tu doveo svoje prijatelje Herdera i Šilera.
Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji je dao teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi.
Bio je veren sa Elizabet Lili (kako je zvao u svojim delima) Šeneman, a preko 1000 pisama je posvetio Šarloti fon Štajn. 1806. godine se oženio Kristijanom Vulpius sa kojom je brak potrajao deset godina. Imao je petoro dece od kojih je četvoro preminulo u ranim godinama.
Preminuo je 22. marta 1832.godine u Vajmaru.
Teme njegove književnosti
Gete nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu bili strani jer je bio realista. Od svih svojih savremenika najviše je cenio Bajrona.
Kroz svoja dela bavio se raznim temama. Verovao je da boje nisu samo fizički fenomen već da zavise od svetla i načina na koje svetlo pada na predmete, pa ih je to činilo individualnom percepcijom.
Pored teme boja, smatrao je da je bog u prirodi, a da prirodu čine dva elementa: sila i materija, ida je bog sila. Obrađivao je i teme đavola, grešnosti, moći, znanja, kao i ličnosti koji su bili geniji značajni za čovečanstvo – Cezar, Faust, Prometej.
Iako se u njegovim ranim delima vidi tema buntovništva, u Vajmaru postaje mirniji pa i njegova poezija počinje da se kreće oko ideje humaniteta, postaje koliko čulna, toliko i misaona.
Bavio se i temama kojima su se bavili i oni pre njega, ali i savremenici, a to su ljubav, mržnja, čežnja i ljudska prolaznost.
Svojim delima je ostavio veliki uticaj kako na nemačku, tako i na evropsku i svetsku književnost.
