Foto: Abdulmomn Kadhim Pixabay
Osećamo porodičnu atmosferu, ali i neslobodu u kojoj su živele naše bake, jer je žena u Suhejmijevoj kući bila ograničena na ovu lepu dvoranu okruženu mašrabijama ili na gornje odaje u kući DŽemaludina Dahabija. Ženske odaje nalaze se uvek na drugom spratu, u blizini kupatila.
Projektant je uvek gradio nužnik iznad sistema za ventilaciju, da bi se neprijatnim mirisima izgubio svaki trag. Stare egipatske kuće imale su odvojene nužnike u vreme kada Evropa još nije znala za njih. Vojnici francuskog protektorata mnogo su se čudili kada bi videli da Egipćani ulaze u svoje kuće, u ove prostrane odaje, da tu obave nuždu.
Haremske, odnosno ženske odaje posećuje samo gospodar kuće. Reč harem znači „zabranjen za stranca, a dozvoljen samo za gospodara“. Hodnici koji vode do ženskih odaja nisu ravni, već se naglo spuštaju poput stepenica da bi potom nastavili u istom nivou. Ako bi tuda po mraku išao neki stranac, koji ne poznaje raspored kuće, sapleo bi se i s lakoćom bi bio otkriven.
Život naših baka je bio neveseo i monoton. Svet žena bio je ograničen jedino na jelo, odeću, spavanje, i duge sedeljke u divanu*. Žene bi tonule u svoje snove, pokušavale da udovolje mužu i da zadobiju njegovu ljubav samo za sebe. Engleski profesor arhitekture Stenli Lejn-Pul*, u svojoj knjizi o Kairu navodi da je odgovor Kairke na pitanje jedne Engleskinje kako provodi svoje vreme, bio: „Sedim na ovoj sofi, pa kad mi dosadi, ustanem i premestim se na onu.“
U prostranom dvorištu Musafirhane, gde vlada mir i ne čuje se ništa osim cvrkutanja vrabaca koji se gnezde pod strehama, vidljivi su znaci nedavne restauracije kojom je zdanje pretvoreno u umetničku koloniju. Mladi umetnik Izudin Nagib trenutno je zadužen za kulturne aktivnosti u Musafirhani.
On poseduje ogromno iskustvo, ali je ovde bio potreban nešto drugačiji pristup. Uslovi kojima je okružena Musafirhana ne dopuštaju da u njoj bude smeštena bilo kakva kulturna institucija jer oni koji nisu iz ovog kraja do nje teško stižu, a i tek mali broj meštana ovog dela grada uopšte i zna za nju. U prošlosti je Musafirhana bila napuštena i obavijena legendama. Izudin Nagib kaže:
„Neophodno je da pre nego što Musafirhana bude pretvorena u kulturni centar, meštani Gamalije uspostave vezu s ovim slavnim spomenikom. Oni moraju da znaju istoriju važnih spomenika kojima su okruženi.“
Vrućina se ovde uvlači u sivo kamenje i šapuće na hiljade priča.
U pravcu vrta, primećujemo rimski stub koji nosi prekrasnu drvenu tavanicu kakvoj nema ravne. Iznad te tavanice je glavna dvorana. Pod na gornjem spratu popločan je lomljenim mermerom i njegov centralni deo ukrašen je majolikom.
U prostorijama ovog zdanja zatičemo umetnike koji tu trenutno borave. Među njima je Abdulvehab Mursi. On verno slika atmosferu koja ga okružuje. U svojoj ljupkoj sobi s jastucima, dušecima i nameštajem koji je replika izvornog, uspeo je da svojim radovima dočara atmosferu nekadašnjeg načina života.
Iz knjige „Kairo u 1000 godina“, prevele sa arapskog Dragana Đorđević i Marija Obrenović. Izdavač: Geopoetika
