Foto: Pixabay/Ben_Kerckx
Napadi besa imaju pre svega veze sa tim da preko njih dete uči mehanizme samoregulacije i oni su, kada je dete malo, razvojno potpuno opravdani.
Napadi besa su česta pojava kod dece kada oni imaju između dve i četiri godine. Dešavaju se kada je dete umorno, neispavano, gladno, ili kada mu jednostavno nešto nije po volji. Oni su sredstvo preko kojeg dete pokazuje da je uznemireno ili frustrirano. Dešavaju se kada smo kući, dešavaju se kada smo u prodavnici, dešavaju se na bilo kojem mestu na kojem smo sa detetom, što u velikoj meri komplikuje život roditelju koji pored sebe ima malu osobu koja se bacaka, plače, vrišti, valja po podu i koja ne reaguje na vaše pokušaje da je umirite. To što znamo da nismo uradili ništa loše ne pomaže mnogo roditeljima koje je često stid zbog ovakvog ponašanja deteta (naročito u javnosti), a sve to pokreće dodatna pitanja koja postavljaju sami sebi „Da li sam razmazio/la svoje dete?“ ili „Da li sam ja dobra majka/otac?“, piše portal Kabinetagora.rs.
Zašto se tantrumi dešavaju kod male dece?
Zamislite šta se dešava u telu i mozgu deteta koje ima dve ili tri godine? Sve što uzimamo zdravo za gotovo, u njihovom malom univerzumu se dešava po prvi put – uče da silaze niz stepenice, da voze trotinet, da oboje krug, sklope rečenicu, ili da njom izraze svoje potrebe.
Pri tome, još uvek nisu tako precizni, koordinisani, što predstavlja izvor frustracija. Njihov mozak se snažno razvija i jedna od glavnih veština koju uče u tom periodu jeste samoregulacija, odnosno mehanizam uspostavljanja kontrole nad emocijama.
Da, mnogo je pametnije reći „Umoran sam, spava mi se, ljuta sam na tebe što mi ne daješ da spavam u haljinici“, ali je trogodišnjoj devojčici mnogo lakše da preko tantruma izrazi svoju frustraciju nego da emocije izrazi rečima, upravo zato što još uvek nije razvila kapacitet za tako nešto.
Deca u tom uzrastu mogu da izgledaju kao prave „pametnice“, svašta uče za kratko vreme, kada ih prijatelji ili rođaci ne vide, govore ponosnim roditeljima kako su porasli, postali veliki, a u realnosti baš i nisu. Oni su na putu da razviju svoj „logički“ mozak, ali njima još uvek upravljaju stare strukture, takozvani „emocionalni“ mozak.
Jednostavno od njih ne možemo da očekujemo da reaguju na staložen i racionalan način baš zato što oni nemaju razvijene moždane strukture koje bi to regulisale. Ipak, napadi besa i jesu način kroz koji se mozak razvija i sredstvo učenja uspostavljanja veza između ove dve „vrste“ mozga.
Šta raditi sa detetom koje ima napad besa?
Prva i osnovna stvar – ostanite smireni. Sad možda mislite dok čitate ovo – lako je njoj da napiše tako nešto, u praksi to nije baš tako. I nije. Kada sam rešila da napišem ovaj tekst moram da priznam da sam imala pre svega na umu ponašanje mog deteta, divne devojčice koja ima tri godine i koja trenutno prolazi kroz ovu fazu, a zajedno sa njom, hteli ili ne i ja i njen otac.
U skorije vreme imala je dva napada besa koja su se završila na dva različita načina (jedan je trajao znatno kraće i sama se smirila, i drugi koji se baš odužio i na kraju je zaspala u suzama), a primenjivala sam skoro istu taktiku. U čemu je bila razlika? U tome što sam ja prvi put ostala smirena i dosledna, a drugi put sam bila nervozna, umorna i njeno ponašanje me je beskrajno iritiralo (a već je prošlo i njeno, a i moje vreme spavanja). Kako uopšte možemo da očekujemo da se dete smiri ako mi sami nismo mirni?
Ignorisanje je jedna od često primenjivanih taktika, naročito kada dete privlači pažnju roditelja nepoželjnim ponašanjem. Takođe, ako je dete u napadu besa kada nešto želi (a zna da je to način da to dobije) ili kada odbija da uradi nešto što se od njega očekuje, potrebno je da budemo dosledni, što znači ne popuštati (najčešće na kraju) – na primer kupovinom igračke koju želi ili pak odrađivanjem posla koji se zahtevao (skupljanje igračaka). Kada radimo tako nešto, detetu šaljemo jasan signal da je to način na koji će postići svoj cilj pre ili kasnije.
Podrazumeva se da mi ne kažnjavamo dete, već samo ignorišemo ponašanje koje je nepoželjno. Takođe, potrebno je da „ozvučimo“ osećanja koje dete nije u stanju da imenuje – možemo da mu/joj kažemo „Vidim da si baš ljut“ ili „Žao mi je što si povređen“, ali nikako ne treba da pokušavamo da se raspravljamo sa detetom, da mu objašnjavamo kako to ponašanje nije lepo ili da nudimo razloge zašto smo mi u pravu, a ono nije.
Moja prijateljica često navodi izreku „Nikad ne smiruj nekoga ko je na vrhuncu besa“ i nekako je skroz u pravu, sa detetom koje je već u tantrumu nema objašnjavanja.
Ukoliko postoji mogućnost da dete može da povredi sebe ili drugog dok se valja po podu ili šutira, možete da ga zagrlite, obuhvatite njegove pokrete, ali je opet potrebno da budete mirni. Dete možete poslati i u time-out, ali je to taktika koja se primenjuje kada je dete ipak nešto starije. Najbolja taktika je da pokušate da predupredite tantrume – podsticanjem i hvaljenjem željenog ponašanja, skretanjem pažnje na neku drugu aktivnost, takođe pratite ritam i rutinu vašeg deteta i vodite računa da su mu fiziološke potrebe zadovoljene (da ne bude gladno ili da nedovoljno spava).
Šta kada je dete nešto starije i napadi besa i dalje postoje?
Ukoliko dete ima više od četiri godine i tantrumi su učestali ili traju dugo, ako povređuje sebe ili druge tokom tih napada, ili ako ste generalno zabrinuti, potrebno je da se obratite nekom od stručnjaka (dečiji psihijatar ili psiholog) kako biste se posavetovali ili, ukoliko je potrebno – započeli terapijski rad sa detetom. U psihoterapijskom kabinetu Agora na raspolaganju vam je play terapija (terapija igrom), koja je indikovana između ostalog i za rad na ovoj vrsti problema.
