Foto: Pixabay/Free-Photos
O tome kako se nositi s tugom bila je tema emisije „Studio 4“ na TV HRT u kojoj je gost bio dr. Ante Bagarić, psihijatar s Klinike za psihijatriju Vrapče.
Bagarić je rekao kako postoje postupci kojima možemo da olakšamo traumu kad nam neko umre. Prvo treba imati svest da je to trauma za sve ljude i to je prirodno. Sledeći korak je prerada toga da li u grupi, porodici, zajednici, što je zdravo. Postoje slučajevi da ta trauma ostane u jednoj osobi ili porodici zatvorena. Takva trauma onda izjeda i truje tu osobu i porodicu te se prenosi s generacije na generaciju.
– Trauma koja nije prerađena, transgeneracijski se prenosi. Zato je važno da razvijamo mehanizme za preradu svih trauma. To je dugotrajan i kompleksan proces, ali uspešan, rekao je doktor.
Bagarić je istakao da je prirodno obeležavati praznike, i da čovjek bude i tužan i žalostan i da se seća svojih trauma i kad ih je preradio. Bitno je da ih se seća, ali da zna da su one integrisane. One nisu nestale, zato što je to nemoguće.
– Gledati na život veselo je dobro, no to uvek uključuje da imamo crne momente i unutar sebe, porodice i društva, naglasio je.
Talasi tuge i sete vraćaju se godinama i oni su visoko individualizovani i mogu da se jave bilo kad i toga čovek mora da bude svestan, te to ne treba da nas plaši, rekao je psihijatar Bagarić i dodao kako se toga ne treba stideti i esencijalno je da to preradimo s bliskim osobama.
Bagarić je napomenuo kako je današnja civilizacija takva da je naprosto teror da moramo ceo dan da budemo srećni i da nam nikad ne sme biti teško, zato što smo tada slabići, da nikada ne smemo da budemo tužni i da pokažemo da plačemo.
– To je apsolutno pogrešno, zato što je takvo ponašanje dobra predispozicija za nastanak psihičkih poremećaja. Potrebno je da stvaramo vlastite emocije koje imaju širok spektar. Od sreće, normalnog stanja, tuge, praznine, izgubljenosti te da to možemo da podelimo s bliskim osobama, naglasio je.
Bagarić govori kako bi trebalo da što iskrenije razgovaramo s decom o smrti.
– Važno je deci, na jeziku koji oni razumeju, pričati i što više rastu, treba im unositi priče o smrti, o tuzi, o prisećanju, ali ne da prisećanje generiše novu tugu, već da to bude integralni deo emocionalnog sveta porodice, naglasio je i dodao kako sve porodice imaju svoje tužne datume i važno je, ne da deca budu tužna, već da znaju i da uče da i to postoji.
Važna je ova tradicija, bez obzira da li je neko vernik ili ne, posvećivanje pažnje ljudima koji su bili tu pre nas.
– Pravim vernicima sigurno pomaže to što oni veruju da ovo nije kraj života, već samo jedna njegova faza, rekao je doktor Bagarić.
Dužina tugovanja je individualna stvar, ali treba naglasiti da je to prirodno i traje kod nekih tri meseca, kod nekih šest meseci ili godinu dana.
– Ako se radi o smrti deteta, onda to i psihijatri kažu, to se nikada ne može prežaliti, istakao je.
