Foto: Profimedia
Ako teško doživljavate samoću, niste jedini. Za mnoge od nas samoća je parališuće iskustvo, prožeto sramom i samokritikom.
Samoću ćemo radije sakriti nego priznati da patimo od osećaja izolacije, praznine i straha. Međutim, kada pokušamo da oteramo te bolne emocije, one ne žele da odu, već se šire i postaju sve bolnije. Vremenom, zakopane emocije mogu da prerastu u psihičku bolest.
Lečenje usamljenosti zahteva mnogo više nego prosto traženje društva. Sigurno ste već iskusili da u sred velike gomile takođe možete da se osetite usamljeno i taj osećaj je isti bez obzira na to da li ste na velikoj žurci ili okruženi nekolicinom dragih prijatelja. Koren vašeg osećanja nije u odsustvu ljudi, već u unutrašnjem odsustvu, u tome što nemate pravu svest o svojoj pravoj prirodi.
Vaše pravo „ja“ je vaš duh. Beskonačan i večan. Njegovi kvaliteti su ljubav, saosećanje, staloženost, radost, kreativnost, intuicija, čist potencijal i blaženstvo.
Kada ste svesni svoje stvarne prirode, osećate se voljeno i povezano, bilo da se nalazite u gužvi na stadionu, ili da provodite tiho popodne potpuno sami. Na najosnovnijem nivou potpuno uživate u sopstvenom prisustvu.
Usamljenost je, sa druge strane, stanje je u kojem ste negativno nastrojeni prema svom prisustvu i zato se okružujete drugim ljudima koji bi trebalo da popune tu prazninu.
Osećaj unutrašnje praznine je univerzalan. To je rezultat ograničenog stanja svesti koja je sužena, nesposobnost da se vidi dalje od granica krute realnosti. Što više pokušavate da odbranite ove granice to postajete uplašeniji i nesigurniji.
Usamljenost je samo jedan od simptoma. Kada imate suženu svest, lako je izgubiti se u drami ego-uma (onog malog aspekta naše ličnosti koji se oseća odvojenim). U pogrešnom pokušaju da se osetimo bezbedni, ego-um se oslanja na pojačanje od drugih ljudi kako bi se osećao voljeno, ne shvatajući da je ljubav zapravo u našoj bazičnoj prirodi. Ova borba je osnovni uzrok bola i samoće.
Prvi korak ka izlečenju od samoće je saosećanje sa samim sobom i prihvatanje svih svojih emocija. Emocije su uglavnom podeljene na „pozitivne“ i „negativne“, ali u realnosti je svaka emocija validna. Ako na to dodate samokritiku, svaka emocija može biti pogubna.
Svaki put kada se osećate usamljeno ili uplašeno, pre nego što počnete da osuđujete sami sebe, počnite da saosećate sa sobom. Pomoći če vam ako razmislite kako biste se u toj situaciji poneli prema detetu ili životinji. Sigurno se ne biste istresli na njih, povisili ton, rekli im da stegnu zube i prestanu smešno da se ponašaju. Ponudili biste im ljubav, pažnju i razumevanje.
Posmatrajte svoju usamljenost kao glasnika koji vas podseća da je svest o vašoj pravoj prirodi ispunjenoj ljubavlju trenutno zamagljena teškim mislima koje proizvodi ego-um. Kada počnete da prihvatate svoje emocije, potreba da sakrijete kako se zaista osećate će nestati a vi ćete se odnositi prema drugima onako kako bi to uradilo vaše pravo biće. Ta ljubav i prihvatanje samog sebe osnova je za ispunjavajuću vezu.
Izvor: Sensa
Prevela: Marina Takač
