U mom ormaru, visoko, gde dečije ručice ne mogu da zalutaju, čuvam tri kutije. Na svakoj je napisano ime devojčice kojoj kutija pripada. U njima se nalazi njihovo „blago“ ili se bar ja nadam da će jednog dana to tako zvati.
Cicina kutija je puna. Tu su uspomene na prvih šest godina njenog života. Danas sam dodala i poslednji komad – pozivnicu za priredbu u osnovnoj školi u koju kreće na jesen, adresiranu na njeno ime. Izvadila sam sadržaj kutije, poređala sve na sto i pustila da sećanja dođu…
U maloj duguljastoj teglici čuvam test za trudnoću na kome se jasno vide dve linijice. Taj dan nikada neću zaboraviti, kao ni dan kada se Cica rodila. Mala narukvica iz porodilišta na kojoj piše moje ime, njena prva i najdraža duda, pramen kosice sa krštenja, sve to stoji na dnu kutije…
Tu si i cipelice u kojima je prohodala, jedna crvena loptica, izgrickana do pola jer su joj tada izbijali zubići, nekoliko kamenčića sa njenog prvog letovanja, slikovnica Kreativnog centra bez koje nigde nije išla…
Tu je i gips sa njene desne ruke koji je dve nedelje ponosno nosila, nekoliko čestitki i razglednica koje je slala sa svojih putovanja…Tu je i prvi zubić koji je ispao i koji je „zubić vila“ odnela u zamenu za omiljenu lutku.
Njeni prvi crteži, prva slova koja je napisala i jedna divna česnica napravljena od gline, za Božić pre tri godine.
Sve je tu, u toj kutiji i čeka da Cica poraste.
I dok pripremam novu, „školsku“ kutiju, znam da se moja ćerka neće sećati ni dana kada je prohodala, ni prvih izgovorenih reči ni prve vožnje avionom ali želim da ima priču za svaki delić svog detinjstva i da uz tu priču veže najlepša osećanja. A znam i to da sam čuvanjem ovih sitnica spasila i svoje sećanje jer i ako verujemo da ćemo određeni događaj sigurno zapamtiti, vreme učini svoje i on samo iščezne i nestane…
