Foto: Iz lične arhive
Sam grad je okružen pojasom gustog bodljikavog rastinja, kroz koje ni životinje ne mogu proći bez povreda, a nešto dalja okolina je slabo prohodna i bez uređenih puteva.
I odatle do Južnog pola nema ničega.
Grad nije preterano urbanizovan; ima nekoliko ukrštenih ulica u centru, a ostatak njegovog izgleda upotpunjuju raštrkane kuće.
Na glavnoj raskrsnici je nesrazmerno veliki hotel, na tri sprata, neuobičajenog arhitektonskog rešenja – veliki brod na suvom, sa sve glavnom palubom kao krovom.
Zove se Amazon.
Okolo hotela su nadstrešnice od trske, sa izgrebanim stolovima i rasklimatanim stolicama, koje treba da budu kafići.
Ispred, na pesku, nekoliko ljudi zaokupljeno je bacanjem gvozdenih kugli – boćanjem.
Evropljani, preplanuli od sunca, koga ovde ima svih dana u godini, jer nikada ne pada kiša, u kratkim pantalonama i bosi.
Vidi se da dugo borave u Toliari.
Lokalne devojke, koje se uz limunadu dosađuju u kafiću, prinose im hladno pivo.
Relativno su mladi.
U skoro nestvarnom ambijentu, ove pridošlice našle su svoje zadovoljstvo.
Verovatno i mir.
Ovde mogu da žive sa malo novca.
Nisam saznao ko su, niti odakle su, ni zašto su došli.
Sigurno su od nečega pobegli: od dosadnog života, zbog dugova, neuzvraćene ljubavi, prognani iz okruženja.
Ili su, možda, van zakona, kao što su bili gusari koji su u sedamnaestom veku ovde osnovali naselje, na samom Južnom povratniku (Jarčevoj obratnici).
Njihova opuštenost, daleko od civilizacije kakvom je mi shvatamo, suprotna je užurbanosti turista, koji dolaze u nepoznate krajeve ne da bi ostali, već radi kratkotrajnog zadovoljstva, pa se vraćaju običnom životu i uobičajenom okruženju: porodici, poslu i prijateljima.
Svako nalazi svet koji mu je važan; oni su bili u svom svetu.
Pošto Toliara nema sopstvenih plaža, vreme u gradu je najbolje provesti u restoranima na obali, s pogledom na Indijski okean.
Tokom dana gospodari oseka, koju stanovnici koriste za šetnju po okeanskom dnu.
Barke u luci ukotvljene su daleko od obale i roba se do njih prevoze živopisno obojenim dvokolicama, koje do u duboku vodu vuku goveda – zebu, bogatstvo i ponos meštana.
Još dalje, pogled dopire do čamaca izdubljenih u drvetu, sa trouglastim jedrima karakterističnim za ovaj deo okeana.
Njih koriste za ribolov pripadnici lokalnog naroda Vezo („ljudi koji love ribu“).
Za grad je vezan i jedan kuriozitet: iz njega potiče priznata pasmina malog belog psa, nazvanog „pamuk iz Toliare“, ali se ne zna kako je ona nastala.
Toliara je oduvek bila trgovački centar južne obale ostrva, a sada je i univerzitetski centar, sa formiranom lokalnom elitom, koja svoj socijalni status ispoljava uveče u pristojnim restoranima.
Ima ljudi i na ulicama, posebno mladih; oskudna zemlja okolnog polupustinjskog pejsaža gura stanovništvo iz okruženja u Toliaru.
Njima za život treba još manje nego onima što po pesku bacaju gvozdene kugle.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
