Foto: Branko Vasiljević
Na brazilskim kartama označeno je da Amazon počinje od grada Manausa, spajanjem voda Solimoesa, koji dotiče sa Anda, i Rio Negra, koji se spušta iz prašuma Venecuele. Odatle do ušća on je dug 1600 kilometara.
Manaus je grad u ekspanziji, značajan privredni centar. Rio Negro i Amazon mu daju snagu ali ga i sputavaju, jer se ne mogu premostiti. Ali ovaj grad živi i od stare egzotične prošlosti sa početka 20. veka, kada je bio centar proizvodnje kaučuka, sve dok engleski prirodnjaci nisu ukrali mladice kaučukovog drveta.
Tako se nepovratno izgubio amazonski monopol, a siromašni sakupljači kaučuka teško sticani dohodak. Ali, dok je „kaučukova groznica“ trajala, bogati trgovci u Manausu, „baroni kaučuka“, nemilice su trošili novac na ekstravagantne proizvode i podizali velelepne palate.
Istorijskim jezgru Manausa dominira zdanje pozorišta, Teatro amazonas, otvorenog 1896. godine. Za njegovu izgradnju sve je, sem drveta, dovezeno iz Evrope.
Novac nije bio problem ni za gostovanje najvećih umetnika tog vremena, poput Sare Bernar i Enrika Karuza. Sala u kojoj su nastupali i danas deluje impozantno: okružena je livenim stubovima koji drže tri galerije; zidovi su obloženi plemenitim drvetom. U počasnom holu od kararskog mermera kao da još sede „baroni“ sa šampanjcem u jednom i cigarom u drugoj ruci…
Ispred pozorišta je impozantan spomenik posvećen otvaranju amazonskih luka. Glavna figura žene predstavlja Amazon i s pravom je iznad simbola reka druga četiri kontinenta. Talasasti mozaik od crnih i belih ploča oko spomenika izražava jedan od simbola Manausa – spajanje voda (Encontro das Aguas).
Upravo ispred pozorišta ugovorili smo plovidbu čamcem do sredine Amazona, da vidimo spajanje voda: žute, blatnjave i hladne vode Solimoesa i smeđe, tople vode Rio Negra, koje u istoj reci teku uporedo narednih desetak kilometara pre nego što se pretvore u jedinstvenu reku, Amazon. Doći do sredine reke – ona je ovde široka 14 kilometara – u čamcu veličine omanje kade je pravi podvig, čija je nagrada da rukama osetite razliku u temperaturi dveju voda od nekoliko stepeni i mir moćne reke u dve boje.
Gajola „Comte de Souza“, tipičan brod sa dve palube, na kojima su razapete platnene ležaljke, iz Manausa plovi Rio Negrom do šezdesetak kilometara udaljenog kampa Ariau, i ostavlja vas, da bi došla nedelju dana kasnije. Tu se život organizuje na sojenicama, u okruženju neprekidnog spleta drveća uronjenog u vodu (igarape).
Preko dana se može posetiti naselje lokalnih kaboklo stanovnika, mešavine Indiosa i Evropljana, koji se bave ribolovom i gajenjem manioke i guarane. Komarci ne podnose smeđu vodu, tako da su jedina neugodnost kupanja u na malim peščanim plažama Rio Negra mali kajmani i – pirane.
