Foto:EPA-EFE/GEORGI LICOVSKI
On ne shvata kakav mi je izazov bacio u lice. Sa onim najjačim razoružavajućim osmehom, zamolim da probam. Gazda, ispočetka odaje utisak nekog ko se snebiva, a onda prihvata moju igru. Polako, kao da se radi o staklenim perlama, dodao mi je i kada sam je stavila na grudi, zasijale su mu, kao zift crne oči… Ali je odmah dodao:
– Lepo Vam stoji, ali rekoh, nije na prodaju…
Ona je skine i lepo se zahvali, ne skidajući ONAJ svoj osmeh sa lica… Pomislila je, u trenutku kad je podizao onu rezu što se spustila kada je ušla, da li mu je kroz glavu promicala misao gledajući u njene grudi i njen beo vrat, da li se slučajno zove Fatima, kao ona iz pesme…
– I tako sledećih desetak dana, dok sam bila u Ohridu, uostalom znaš, svaki put, posle kafe sa tobom odlazila sam kod njega u radnju i ponavljam isti ritual, pozdrav, osmeh uz „mogu li“ ja probam, izogledam se, skinem i vratim…
I onda posle sedmog dana osećala je da se gazda izviruje, i da je očekuje. Imala je utisak ulazeći i osmehujući se da se i on nekako ozari. Pričala je da je to radila iskreno jer joj je imponovao njegov stav. I mislila je da je tokom tog vrelog jula 1988. osetio da ga poštuje i prijalo mu je da mu se neka, tuđa, nepoznata žena raduje. Pretposlednjeg dana, ušla je u „magazu“ uvereno, i bez osmeha, mrtva ozbiljna, rekla:
– Gospodine, ja sutra putujem, i Vi i ja znamo da ću ja ovo kupiti, molim Vas recite cenu. Nosiću ovaj Vaš komad po belom svetu, kao retku vašu narodnu relikviju (bila je iz sredine 19. veka) i svima pokazivati kakvi su Makedonci zanatlije! Umetnici!
On ju je gledao ispitivački, a onda uz mahanje glavom krene u vitrine i kaže cenu koja je bila veoma prihvatljiva. Još je uzeo jedan rubin i uglavio ga u centralno mesto, koji ona čak ranije nije ni primetala da nedostaje.
– Kupim, zahvalim se i pitam za ime. Rekao je da se zove Zafir i da je radnju osnovao njegov čukundeda, a komad je lično napravio za izabranicu koja mu se dopala čim je prešla njegov prag, posle dogovorenog braka njihovih porodica. Izašla sam radosna i veoma zadovoljna svojim ritualom koji nije bio obična kupovina. Oboje smo se ponašali sa veoma velikim poštovanjem. I stvarno ću je nositi na najvažnijim svojim putovanjima i događajima…
Pričala mi je kako je često noseći taj komad srebrnog nakita, uvek na crnoj haljini, razmišljala kako ga je nosila i njegova čukunbaka i ostale žene koje su uz muža nasleđivale taj komad filigranski obrađenog srebrnog nakita.
– Mučila me, priznajem, misao zašto je, iz ko zna kojih razloga rešio da mi ga ipak proda. Možda nije imao ženskog poroda, a ako je i imao sina, verovatno mu se njegova žena nije dopala, ili sin nije hteo da nasledi radnju i zanat.
