Foto: Pixabay/LubosHouska
„Na početku često postoji želja da se jede zdravije“, kaže Tomas Huber iz klinike u Bad Oejnhauzenu, specijalizovana za poremećaje ishrane.
„Osobe sa ortoreksijom same sebi određuju šta je zdravo, a šta nije. Ta pravila vremenom postaju stroža i sve više namirinca se uklanja iz ishrane“, objašnjava Huber. „Sve više toga dobija pečat – nezdravo.“
„Na primer, neko želi da smrša i zbog toga promeni ishranu. Neko drugi počne da posvećuje više pažnje hrani zbog čestih skandala sa namirnicima“, objašnjava Frederike Bartels sa Univerziteta u Diseldorfu, koja godinama istražuje ponašanje ortoreksičara.
„Vremenom to može da poprimi opsesivne crte, a fokus na zdravu ishranu postaje teret oko kojeg se sve vrti“, priča Bartels.
Zvanični izraz ortoreksija nervoza skovao je američki lekar Stiven Bratman 1997. godine. „Bratman je kod sebe utvrdio poremećaj i zapisao šta je primetio, uveren da je njegova preokupacija zdravom ishranom prešla granicu normalnog“, objašnjava Huber. Ti njegovi zapisi se još koriste kao osnova za procenu ortoreksije.
U stručnim krugovima se raspravlja da li je ortoreksija poremećaj u ishrani poput anoreksije ili bulimije – ili pak zavisnost od zdrave hrane treba klasifikovati kao opsesivno-kompulzivni poremećaj.
„Istina je negde na sredini“, kaže Huber, „definitivno tu ima nešto kompulzivno a postoje i mnoge paralele sa klasičnim poremećajima ishrane.“
Ali, postoje i razlike. To istražuje Frederike Bartels. „Kod mnogih se radi o mršavljenju, liniji i gubitku kilograma. U početku se smatralo da ortoreksija nema nikakve veze sa tim, ali u svim mojim studijama vidim povezanost sa navodnim problemima sa težinom i brigom o liniji.“
Zdravo nije uvek zdravo
Fokus na navodno zdrave namirnice se može pretvoriti u suprotnost i dovesti do nezdrave ishrane. Jer ta navodno zdrava ishrana može biti previše jednostrana. Usled nedostatka vitamina i minerala dolazi do pojava koje su tipične za klasičnu neuhranjenost ili prate neke bolesti.
„Može se dogoditi da neko patološki smrša. Posledica može biti opasno smanjivanje masne mase, pa čak i mišićne mase. Neuhranjenost može dovesti do gubitka kose, a ako je uznapredovala, može dovesti i do oštećenja organa“, objašnjava Huber.
Huber se priseća mlade žene koja je došla u kliniku: „Htela je da se hrani zdravije, nije imala višak kilograma i zapravo je bila zadovoljna telom. Ali motivisana od strane prijateljice, odrekla se slatkiša. Po internetu je tražila sve o zdravoj ishrani, saznala mnoge poluistine i razvila sve više strahova od različitih namirnica.“
„Počela je prvo da izbegava konzervanse, zatim hranu bogatu masnoćom i ugljenim hidratima i na kraju je bila izuzetno mršava. Kada je došla do nas, imala je oko 40 kilograma“, rezimira Huber.
Neki ljudi se ne ustežu od toga da hranu za koju misle da je zdrava nabavljaju izdaleka i da je skupo plaćaju.
„Bratman je sebi postavio pravilo da se povrće mora pojesti u roku od petnaest minuta od berbe. On je kao farmer organske hrane mogao jednostavno da ode u baštu i odmah pojede voće i povrće ili ga direktno obradi“, kaže Huber.
O fanaticima ishrane Bratman je kasnije rekao: „Umesto života, oni imaju samo plan ishrane.“
Ljudi koji sebi preterano ograničavaju izbor namirnica često imaju problema sa okolinom. Zajednički obroci imaju veliki društveni značaj, međutim, ljudi sa ortoreksijom često odbijaju pozive na zajednička obedovanja. Iza toga stoji strah od suočavanja sa nezdravom hranom.
Kada nutricionistički fanatici pokušavaju da ubede ljude oko sebe da ne bi trebalo da nastave da se hrane kao ranije, često je uočljiv gotovo misionarski žar: „Teraju ih da se osećaju krivim“, kaže Huber.
Treba reći da ovaj poremećaj postoji pre svega u bogatim zemljama i regionima.
U zemljama u razvoju jedva da postoje slučajevi poremećaja u ishrani. „Niko tamo ne dolazi na ideju da bez potrebe smanji količinu i izbor hrane“, zaključuje Frederike Bartels sa Univerziteta u Diseldorfu.
