Foto: EPA/ MIKKO PIHAVAAARA
Mada nije. Ne između nas, nego nije u redu da ljudi jedni prema drugima budu neljudi. Isti osećaj kao kad sam se provlačila kroz vijetnamske tunele u džungli oko Sajgona.
Lepa je ovdašnja tradicija ispijanja kafe. Grupice ljudi sede napolju uz bakarne poslužavnike, bakarne džezve i male šolje ili fildžane, a tihi i dugi razgovori teku. Jer poziv na kafu je pre svega poziv na razgovor. Naravno da su odavno ovde stigle i kafe iz aparata, kapućino i ostale italijanske kofeinske izmišljotine, ali nekako razgovori uz te kafe nisu tako mirni i dugi, ne traju hiljadu i jednu noć, valjda zato što nema Šeherezade.
Raspitujem se za nekada čuvenu ćevabdžinicu „Petica – Ferhatović“ nekadašnjeg fudbalera FK Sarajevo, Asima Ferhatovića. Na istom je mestu i ćevapi su tamo i dalje najbolji, uveravaju me sagovornici. Nisam proveravala, bilo bi to mnogo ćevapa za mene.
Očekivala sam, možda pod uticajem ranijih medijskih izveštaja, više „pokrivenih“ žena u Sarajevu, ali ih je iznenađujuće malo. U Begovoj džamiji nekoliko mladih devojaka u farmerkama i patikama, sa belim marama ležerno prebačenim preko glave, izuva se, prelazi na tepih stazu pored zida džamije i moli. Isto to, na drugoj strani, rade muškarci.
Uveravaju me da je odmah posle rata bilo mnogo više žena sa maramom, čadorom, hidžabom ili burkom, ali da ih sada, jednostavno, više tu nema.
Išla bih do džamije Ferhadija, na ono parče ulice u blizini Gazi Husrev-begovog bezistana, gde se smatra da se spajaju dve dominantne kulture koje su u prošlosti oblikovale Sarajevo – osmansko i austrougarsko. Da zavrtim glavom i da odmah, po arhitekturi, prepoznam gde je istok a gde zapad.
Ali procenjujem da nemam vremena i nastavljam dalje, uživajući kuda god prolazim u spajanju i ukrštanju te dve kulture, kojima ne mogu ništa ni silne moderne i visoke zgrade koje niču na sve strane.
Idem ulicom Zelenih beretki i zastajem kod Narodnog pozorišta. Repertoar skoro kao u Beogradu – Dogville, Kavkaski krug kredom, Ožalošćena porodica, Kralj Lir. Šetam levom obalom Miljacke, zastajem kod Skenderije, ogromnog kompleksa u samom centru, u kome se nalazi i dom mladih, kultno okupljanje sarajevske omladine.
Meni je Skenderija sinonim za Olimpijadu 1984. i izveštavanje sa takmičenja u hokeju na ledu, pre nego što sam se popela na planinu da ispratim onaj nesrećni Križajev slalom i proslavim veleslalomsko srebro Jura Franka. „Volimo Jureka više od bureka“, iz pika su Sarajlije sa Frankom postali najbolji jarani.
Sve se vraća u sećanje, naročito na tu olimpijsku bajku, ali ja odlazim na Fakultet političkih nauka na Okrugli sto o BiH, gde srećem Raifa Dizdarevića, jugoslovenskog i BiH političara, kome prilikom predstavljanja kažem da se znamo iz bivšeg života. „Iz bivšeg života“, nasmejao se pomalo iznenađeno. Učinilo mi se da mu se ta formulacija dopala. A Miljacka, nemi svedok svega što se dešavalo u Sarajevu, teče mirno, kao da ništa nije bilo.
